Победа која је постала мит

„Доле је млада шума, а испред нас ливада. Али ниска густа магла, као млеко, готово се ништа не види. Из те шуме, назирем, провирују, излазе партизани. Излази Прва пролетерска...”, казивао је наш познати књижевник Антоније Исаковић описујући догађај који је одлучио исход битке на Сутјесци, једне од највећих битака вођених на овим просторима током Другог светског рата. Реч је о догађају од 10. јуна 1943. године када су јединице Прве пролетерске дивизије, којом је командовао Константин Коча Поповић, пробиле немачки обруч на Зеленгори, чиме су омогућиле и извлачење осталих партизанских јединица, као и Врховног штаба НОВ из окружења. Пробијање јединица НОВ у источну Босну одлучило је исход битке на Сутјесци, познате и као операција „Шварц”, која је завршена пре тачно 80 година – 15. јуна 1943. Током битке, која је трајала месец дана – од 15. маја до 15. јуна – партизани су претрпели огромне губитке. Изгубили су 7.543 војника, међу којима и велики број рањеника и поднели велике напоре, али главни циљ операције „Шварц” – њихово уништење – није остварен. То је подигло њихов морал и углед у становништву, тако да су до краја рата они били носиоци антифашистичке борбе на простору бивше Југославије. А како је све почело?

После савезничких успеха у Северној Африци и пребацивања на Сицилију, Немци су очекивали њихово искрцавање на јадранску обалу. Зато им је било важно да елиминишу сваки покрет отпора у јадранском залеђу, пре свега партизански и четнички, као и да разоружају и униште војне групације НОВ и ЈВуО. То је био главни разлог покретања операције „Вајс” познате и као битка на Неретви. Како до тога није дошло, требало је разоружати четнике и уништити партизанске јединице, које су се после битке на Неретви заједно с Врховним штабом пребациле у источну Херцеговину и Црну Гору.

Циљ немачке операције било је стварање обруча око јединица НОВ и њихово сабијање на готово ненасељен простор између кањона Таре и Пиве и планине Дурмитор, где би били уништени. За остварење овог циља Немци су ангажовали четири дивизије – Прву брдску дивизију, пребачену са источног фронта, Седму СС дивизију „Принц Еуген”, 118 „ловачку” и 369 „легионарску” дивизију, као и делове других јединица, три италијанске дивизије „Ферара”, „Венеција” и „Тауринезе”, два бугарска пука и усташке јединице. Укупно било је ангажовано око 120.000 војника, чији је непосредни старешина био генерал Рудолф Литерс, командант „корпуса Хрватска”, док је целом операцијом командовао генерал пуковник Александар Лер.

У једној од заповести Прве брдске дивизије, издатој уочи напада, поред осталог се каже: „Затварање обруча око комунистичких устаника углавном је завршено. Непријатељ сада покушава да спречи затварање обруча на северу и на југу. Треба рачунати да ће комунисти прикупити своје снаге у унутрашњости Црне Горе да би извршили напад и пробили фронт на неком слабијем делу и тако избегли уништење.” Операција „Шварц” могла је да почне.

Насупрот њима налазиле су се снаге НОВ. Налазиле су се у саставу Прве пролетерске дивизије (Коча Поповић), Друге пролетерске дивизије (Пеко Дапчевић), Треће ударне дивизије (Радован Вукановић) и Седме банијске дивизије (Павле Јакшић), као и две бригаде – источнобосанске и мајевичке – укупно око 18.000 бораца. С њима се налазио и Врховни штаб, као и Централна болница, у којој је било око 4.000 рањеника и тифусара. Сви су већ били веома исцрпљени, а почела се осећати и глад.

Чини се да у Врховном штабу нису одмах били свесни јачине операције, као ни бројности трупа које су у њој биле ангажоване. Немачке и трупе њихових савезника почеле су да продиру с истока и југа, тако да су се партизанске јединице нашле у окружењу. На саветовању Врховног штаба у Мратињу 3. јуна ситуација је оцењена као критична, па је донета одлука да се војска подели у две групе. Прва група, коју су чиниле Прва и Друга пролетерска дивизија, требало је да се преко Сутјеске пробије у источну Босну, а друга група, коју су чиниле Трећа ударна и Седма банијска бригада, да се врати на десну обалу Таре и пребаци у Рашку област.

Ускоро је у Врховном штабу постало јасно да се обруч може пробити једино долином Сутјеске, јер су немачке снаге тамо било најслабије утврђене. Оне су, међутим, то увиделе па су пожуриле да се утврде. Почела је трка с временом, па су на Тјентишту, Љубином гробу, Вучеву, Барама, Волујку, Врбници почеле да се воде крваве битке прса у прса. У једном тренутку и сам Врховни штаб се нашао у обручу, а Јосип Броз Тито је био рањен. Да би се спречило уништење трупа одлучено је да се по сваку цену морају бранити коте Велика кошута и Љубин гроб, које су доминирале овим подручјем. На тим местима вођене су битке које су због свог карактера и колективног херојства које су показале партизанске јединице касније ушле у легенду. Тако је остала забележена порука бораца Четврте пролетерске црногорске бригаде, који су бранили Љубин гроб: „Док год будете чули на Љубином гробу пуцање наших пушака, Немци неће проћи. А кад тога не буде, знајте да на њему више нема живих пролетера.” Од њих око 60 који су бранили Љубин гроб преживело је 13 бораца. Још тежа ситуација била је на сектору друге групе, којом је командовао Сава Ковачевић, и у чијем саставу се налазила и Централна болница. Због немогућности да се ова група пребаци преко Таре, од тог циља се одустало па је одлучено да и они крену према долини Сутјеске, како би се прикључили осталим борцима.

У таквој ситуацији командант Прве пролетерске дивизије Коча Поповић донео је, мимо консултација с Врховним штабом, одлуку да покуша пробој. Она се показала као спасоносна. У зору 10. јуна код села Балиновац почела је битка: „Добро памтим, Данило Лекић је одмах командовао – Прва пролетерска јуриш. И вероватно, ја мислим да је то први пут кад је цела Прва пролетерска јуришала. Преко те чистине сви смо били у истом стрељачком строју. И све команде чета и сви штабови батаљона и штаб бригаде и Шпанац (Данило Лекић) и Плави (Мијалко Тодоровић), сви су били у јуришу. Све је изашло ту колико нас је било. Само идеш фанатично напред...”, сећао се касније Антоније Исаковић.

Овај јуриш Прве пролетерске показао се као одлучујући за исход битке. Ова дивизија се преко Зеленгоре пребацила на пут Фоча–Калиновник и створила расцеп од два километра. Немачке трупе су извршиле тактичку грешку и нису га одмах затвориле, што је омогућило да се већ сутрадан кроз њега извуку све преостале јединице Друге пролетерске и Седме банијске дивизије, као и Врховни штаб.

По неким сведочанствима Јосип Броз Тито је у почетку одбијао да крене за Првом пролетерском, замерајући Кочи Поповићу што је самостално, без консултација с Врховним штабом, кренуо у пробој. Али, убрзо је схватио грешку. Трећа ударна бригада, која је наступала заједно с Централном болницом, није била те среће. Док су они стигли, Немци су већ затворили обруч, па је она морала самостално, у много тежим условима, да се пробија долином Сутјеске. Пробијајући немачки обруч код села Крекова, у једном од јуриша, 13. јуна херојски је погинуо њен командант Сава Ковачевић. Упркос тешким губицима, преостали делови Треће дивизије пробиле су се и на Зеленгори прикључили осталим јединицама. Већ 14. јуна партизанске јединице су се спојиле и упутиле према источној Босни. А сутрадан, 15. јуна 1943. године, операција „Шварц” била је завршена.

Током ове битке партизани су претрпели тешке губитке. Погинула је трећина бораца (Трећа ударна дивизија изгубила је више од половине људства), а међу њима и истакнути команданти: Сава Ковачевић, Веселин Маслеша, Олга Поповић Дедијер, Вако Ђуровић, Иван Горан Ковачић, Мома Станојловић... Већина рањеника и тифусара, који углавном нису успели да се пребаце на слободну територију, били су масакрирани. Ипак, главни циљ операције, да уништи партизане, није остварен. Битка је истакла и југословенски карактер партизанских јединица, јер су у њој учествовали борци из различитих делова земље. Нарочито је много било Црногораца, Херцеговаца и Далматинаца (и Срба и Хрвата). Процењује се да је из Србије у бици учествовало око 2.500–3.000 бораца, углавном у редовима Прве и Друге пролетерске бригаде.