До хита бурном расправом

Тренутак када се деветнаестогодишња Јелена Живановић, тада Галонић, као нова певачица групе „Зана” противила да пева песму „Нисам, нисам девојка твога друга” сматрајући је детињастом, био је пресудан за будућу каријеру једне од најслушанијих поп група у региону, али и за заједнички живот познатог пара.

Композитор и творац поп групе „Зана” Зоран Живановић Жика сећа се да је тада Јелени објаснио да с толико мало година и искуства нема право гласа. С том песмом, те 1991. године, Јелена, као четврта по реду певачица бенда, постала је звезда тадашње Југославије.

Велики јубилеј поп групе

То је трaсирало њихов заједнички пут до данас, када у овом саставу, као два преостала члана, прослављају четири деценије групе „Зана”.

– Нисам знала шта ме је снашло. Била сам, после музичке школе „Мокрањац”, пратећи вокал познатима, а онда ме је „Зани”, кад је остала без певачице, препоручио Горан Бреговић. За неколико дана, кад сам почела да певам у групи, због обожавалаца, на улици ми је готово било потребно обезбеђење. На бини сам стајала испред једног од најпопуларнијих бендова Југославије, пред публиком у којој су једни другима седели на леђима. Та песма била је пресудна да схватим да сам упознала једног од највећих хит-мејкера региона – прича Јелена за „Магазин”.

Пресудна за хитове у њиховој, али пре свега још ранијој Жикиној каријери, ипак, била је покојна Марина Туцаковић као текстописац.

Жика је био несташни клавијатуриста, који је после Вукове дипломе у седмом разреду и завршених шест разреда ниже музичке школе заспао приликом посете вуковаца седници државне Скупштине, почео је да се већ од осмог разреда „отима” правилима. Као тинејџер награђен је за причу „Она је отишла” у „Политикином забавнику”, коју је писао по угледу на филм „Љубавна прича” о девојци оболелој од леукемије.

Тада је почео бесомучно да добија писма вршњакиња, па признаје и да се уобразио:

– Рекао сам мами да ја више не излазим да просипам ђубре јер сам „звезда”, на шта сам од ње добио добре ћушке. Пут до „звезде”, иако ми је био суђен, међутим, није био брз и лак – прича Жика.

У гимназијској групи „Султан” 1976. наступао је на игранци у основној школи „Свети Сава „ с гитаристом Радованом Јовићевићем с којим је касније и основао групу „Зана”. Радован је на свирку довео своју девојку Зану Нимани и она је од тада наступала с њима. Ређале су се свирке и журке. Да би га смирио, отац га са 18 шаље у Америку, коју је олдтајмером прокрстарио целу.

Разочаран „обећаном земљом” вратио се после годину дана и у музичком студију Радио Београда он и „екипа” из гимназијских свирки упознали су Марину Туцаковић.

– Видимо се код мене сутра у 11, рекла је. Од тада се нисмо растајали. Сви смо живели на Врачару. Код ње смо писали и изводили мелодије, она је у ходу писала и мењала текстове, кувала ручкове и аранжирала, да нас орасположи, спремала вечере. Остајали бисмо до касно у ноћ. Марина је саставила моје немирне конце, рекао бих, и заслужна је за настанак наше групе и новог, поп таласа. Учила нас је да слушамо сву врсту музике. Под истим именом наступамо још од 1979. године, када су у групи били и Игор Јовановић, Богдан Драговић и Александар Ивановић. Иако су нас одбили у ПГП-у, у „Југотону” смо снимили први сингл „Наставнице” који је постао хит и сматрам га почетком каријере. На плочи је гостовао дечји хор и саксофониста Пол Пињон, наступали смо као предгрупа Генерацији 5 у „Пиониру” и у школама смо постали апсолутни хит – сећа се Живановић.

Како тврди, никако због пара нису свирали и не би ни знали шта хоће да није било Марине. Јер, ускоро их готово неспремне затиче права популарност с песмом и албумом „Додирни ми колена”, који снимају у Шведској 1982. у студију Тинија Варге, једног од највећих европских продуцената. Већ следеће године песма „Мајстор за пољупце” и дует Зане Нимани и Жељка Бебека „Јабуке и вино” освајају Југу, сећа се.

„Влак” с певачицом Наташом Живановић, „Вејте снегови” и „Оженићеш се ти” у извођењу вокала Наташе Живковић, сећамо се и ми, изазивали су уздахе, громогласно певање, па и вриштања девојака на концертима наше и околних земаља, као и широм Русије.

Деведесете, распад заједничке државе, али пре свега долазак Јелене у групу променили су Жикин живот.

– Јелена је особа чијим доласком сам се коначно смирио и променио. Чини ми се да сам до тада још лутао. Она је наследила Марину у писању текстова и без ње данас „Зана”  не би постојала – тврди.

Мајстор у кући

Чврста рука или тактичност, питамо. Ово друго, одговара, смејући се, друга или, како Жика каже, „боља половина” данашње групе. Ипак, открива Јелена, до заједничког хита стигну увек бурно, у жестокој креативној препирци, у којој посредује и пас, малтезерка Кокица. Комшије су више пута помислиле да се разводе, док нису навикли. Јер, песма је једино око чега се свађају, све док обоје не кажу „То је то”. На питање да објасни откуд му „жица” за највеће хитове нашег окружења, Жика одговара: – Кад осетим да сам се најежио, знам да је то хит.

То је недавно осетио и када је компоновао песму „Алхемичар” посвећену Марини Туцаковић, али се, опет, Јелена, ауторка речи песме „Ране”, нећкала и то четири месеца да напише текст. Хтела је то да препусти Марини, али кад је чула да је умрла, за 20 минута написала је песму, плачући. Том песмом обележили су у Радио Београду 40 година каријере.

Дуго су били само сарадници и пријатељи. Када су ушли у емотивну везу, Јелена се питала зашто се то није раније догодило. Венчали су се, не тако давно, без камера. Пропутовали су и снимали по целом свету, остаје им још Јапан, а Јелена би волела да сниме песму у амбијенту Исланда. Лети одлазе у пријатељску Грчку, али најчешће у Сирогојно, које их увек чека, углас добацују. Тамо су у Музеју на отвореном 2019. приредили концерт и за основну школу која има 78 ђака, поносни су.

Данас их највише радује да проводе време с пријатељима код куће или у оближњем кафеу на Дорћолу. У њиховом дому Јелена је креативац, недавно је завршила школу шивења, зна и да везе, а главни мајстор је за поправке у кући. И то је уметност, наглашава. Жика је, открива, у стилу „звезде” рођене из сна „уображеног”, бунтовног београдског тинејџера седамдесетих, задужен само за пијацу и – омиљени му тенис на оближњем Калемегдану.

Деда и чича

Надимак Кика-Мац, Зоран Живановић је добио на почетку каријере од Марине Туцаковић као уметничко име, јер је музичар са истим именом и презименом постојао већ.Са својим најбољим другом из бенда Радованом, који је давно изненада отишао у иностранство, после паузе од двадесетак година, свакодневно се данас чује и ословљавају се с „деда” и „чича” .Живановић је, иначе, отац две ћерке из првог брака и данас је поносан на своје унуке.

Анегдоте са снимања спотова

Јелена се присећа доста стресних анегдота са снимања песама. Док је на броду певала „Сама сам и лепо ми је баш”, Жика је позади скоро страдао колико га је једрилица брзо вукла кроз воду везаног конопцем, да би кадар спота био „пун”. У бразилској фавели, упркос обезбеђењу које су имали, одједном је притрчала групица домаћих момака и подигла је, радосно је бацајући. Сличан шок доживела је када јој се нечији параглајдер на снимању спустио 50 центиметара изнад главе, што редитељ, као ни онај у фавели, због „доброг кадра”, нису желели да спрече.

ББЖ и „Политика”

Када је недавно пошао да купи „Политику”, на прозорчету трафике појавио се истетовирани мишићав младић који, види се, „није провео дане у библиотеци”, прича Зоран Живановић. Музичару се оштро обратио: „Ти не можеш да купиш 'Политику'“! Збуњеном Жики додао је примерак новина рекавши: „Теби могу само да поклоним, јер си ББЖ”. На питање шта то значи, одговорио му је: „У дорћолском речнику то је скраћеница за наше легенде – Бора, Бајага, Жика – захваљујући којима смо лакше проживели тешке године”. Био му је то један од најдражих тренутака.