Дан дивљања хрватских навијача

Финале Европског првенства у Крању је најтужнија прича у историји овог такмичења. На данашњи дан, пре 20 година, Србија и Црна Гора са једне и Хрватска са друге стране су играли за златну медаљу, али су двобој ватерполо мајстора, дивовска борба и победа Србије после продужетака остали у сенци понашања присталица хрватске репрезентације. Било је то дивљаштво, незабалежено у спорту какав је ватерполо.

Две репрезентације су биле смештене заједно са Италијанима у хотелу Кокра на Брду код Крања. У 15 дана често је било испијање еспреса, кратких пријатељских разговора. СЦГ је дошла као фаворит, Хрватска по мишљењу стручњака није била у конкуренцији за финале.

Међутим у полуфиналу је Хрватска неочекивано победила Мађарску и изборила право на мегдан са СЦГ која је против Русије била боља у претходном сусрету. Ни тада се атмосфера у хотелу није променила. Али, око Кокре је било све другачије. Хрвати су најавили поход у мирни словеначки град. Није им била, за разлику од грађана СЦГ, потребна виза.

Дан пре утакмице било је спорадичних улазака навијача Хрватске у хотел али без инцидената. Циљ је био да се упути поруку српско-црногорским ватерполистима да их на базену чека тешка атмосфера.

Представници оба савеза, свесни могућих инцидената, су упозорили словеначки савез и затражили већу безбедност како би се утакмица одиграла како треба. Од тога није било ништа. Хрватски навијачи су од самог јутра по граду правили атмосферу која није наговештавала ништа добро. Добар део њиху алкохолисаном стању је стигао до базена, на којем је спорадично стајало обезбеђење из Словеније, незаинтересовано да ради свој посао.

Обе селекције су готово у исто време стигли на базен. Загревање у затвореном базену је протицало мирно. Играчи нису били ни свесни шта их чека. Филиповић и Гоцић, који нису били у саставу, су у репрезентативној опреми кренули на трибине где их је сачекала ни мало пријатељска атмосфера. У исто време шпанси играч Иван Перез је питао играче СЦГ када су кретали ка отвореном базену, да ли знају шта их чека.

Поред бетонске трибине, организатор је за потребе такмичења додао две монтажне трибине на којима је писало „Улаз на сопствену одговорност“. Биле су препоне и тресле су се као последица скакања хрватских навијача.

Наше играче су дочекали звиждуци, упаљачи, пљувачке... Са капуљачама су дошли до своје клупе. Ни ту није било боље. За време интонирања химни поменути су сви чланови породице Вујасиновић, играча који је одлучио да игра за СЦГ 11 година раније.

Већим делом утакмице Хрватска је била боља. Није то био знак да на трибинама буде спортска атмосфера. На мети је била група српских навијача, смештена у ћошку трибина. Током утакмице су пребачени на трибину са новинарима. Око базена су били навијачи који нису могли да уђу, покушали су на силу да пробију ограду на новинарској трибина. Без успеха.

У базену је дошло до кратког прекида када је судија Кратохвил погођен у главу. Никоме није пало на памет да прекине сусрет. Хрватска је водила 7:4 али је СЦГ до краја трећег дела смањио на 7:6. Изборени су продужетци у којима је Шапић постигао победоносни гол.

Настало је славље у базену али је на трибинама почео прави пакао. Навијачи Хрватске су гађали победничке играче, нису штедели ни своје. Узалуд је Шименц покушао са смири ситуација. Дошло је затим до фозичког обрачуна на новинарској трибини. Хрвати нису гледали кога ударају, нападали су и своје новинаре. Све је стало оног тренутка када је један разуларени навијач Хрватске добио ударац после којег је пао преко ограде на бетон. Чинило се најгоре, срећом тежих последица није било. Најгоре су прошли Александар Ћирић који је после морао на операцију у Београд и Никола Куљача кога је бакља погодила у главу.

У хотелу Кокра је одржана церемонија доделе медаља. Све је деловало тужно, понижавајуће, бламирајући за овакав спорт.

Репрезентација је требало аутобусом да се врати у Београд, пролазећи кроз Хрватску. Како су на трибинама били тадашњи функционери владе Борис Тадић и Горан Свилановић, организован је авионски превоз. У авиону је шампионе дочекао премијер Зоран Живковић.

У Београду су исто вече одржани протести испред хрватске амбасаде. Хрвати су отказали играње на турниру у Београду две недеље касније. Европска федерација је казнила ХВС новчаном казном. Наш савез је сматрао да казну заслужују организатори али од тога није било ништа.

Остао је да се памти 15.јуни 2003. као најтужнији дан у историји европских ватерполо првенстава.