Петак, 05.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа
ОМИЉЕНИ СУГРАЂАНИ: МАБЕЛ МИРАНДА

Мислим да сам у прошлом животу била Српкиња

Перуанку из Париза, архитекту светског гласа, ангажовао је пре пет година „Винчи”, концесионар београдског аеродрома. Дошла је због посла, а онда се – преселила. Није одолела људима, сунцу, архитектури, храни и кафанама. За „Магазин” даје први интервју на српском језику
Мислим да сам у прошлом животу била Српкиња
Са својим псом Мирком (Фотографије из личне архиве)

Када је Мабел Миранда први пут дошла у Србију, у зиму 2018, ни слутила није да ће Београд две године касније постати њена стална адреса. У нашу земљу дошла је због посла, њену архитектонску фирму „1Пакс” ангажовао је „Винчи”, концесионар београдског аеродрома. Иако је већ говорила за српске медије, сада први пут на наша питања одговара на српском језику, помажући се енглеским. Каже нам да је српски тежак за учење, али она је решена да га усаврши. Учење јој отежава то што сви њени сарадници одлично говоре енглески, као и људи које среће у парку, ресторану, продавници...

Мабел је рођена у Лими, у Перуу, али нам каже да нема утисак да живи на другој страни света. „Ја јесам далеко од своје земље, али се не осећам тако. Када сам на кафи или у парку, сви ми се јављају, желе да причају са мном. Осећам се као код куће”, открива нам одмах на почетку разговора Мабел.

(Фото М. Миранда/Аеродром "Никола Тесла")

Детињство у Перуу

Одрасла је у породици средње класе уз млађу сестру. Детињство је провела стрепећи од терористичких напада јер је у Перуу буктао грађански рат: немало пута домаће задатке радила је уз светлост свећа пошто струје није било. Каже да зна да је и код нас била слична ситуација деведесетих година прошлог века и да су јој многобројни српски пријатељи причали о тешким годинама кроз које су пролазили овде. Родитељи су се трудили да сестру и њу максимално заштите, ишле су у католичку школу, а они су се из града преселили у предграђе, у нади да ће ту бити безбеднији.

Упркос том заштитничком ставу, родитељи су их учили да буду независне и да саме праве своје изборе. Ипак, када је Мабел одлучила да оде чак у Италију на студије, нису били одушевљени том идејом. Била је упорна и истрајала је у својој намери. „Рекла сам родитељима да не морам да полажем вожњу, да ми не треба аутомобил, само желим да идем у Италију”, објашњава нам Мабел и додаје да је аутомобил био главни аргумент у убеђивању родитеља јер је Лима огроман вишемилионски град и сви млади људи прво желе да положе вожњу. Родитељи су попустили и она је провела неколико месеци у Италији проучавајући архитектуру у чувеним градским четвртима. Управо на овом пропутовању увидела је да је архитектура њен животни позив.

По повратку у Лиму решила је да студије настави у Паризу, али је знала да њен француски није довољно добар. Током школовања учила га је од часних сестара. Ипак, за студије је било потребно да још много ради на њему. Када нешто реши, за њу нема препрека, тако је наредних неколико месеци имала свакодневно часове француског како би језик довела до савршенства.

Са познатим француским архитектом Полом Андеом

Прва година живота и студија у Паризу била је тешка, цимерка и она у скученој гарсоњери, студирање на нематерњем језику, а као странац морала је увек много више да се труди. Није то схватила као непремостиву препреку, већ као изазов. Ако јој неко каже да нешто не може, она ће се својски потрудити да докаже да ипак може. Кроз смех каже да су јој пријатељи из Србије рекли да то зовемо инат: „Зато мислим да сам у прошлом животу била Српкиња.”

Квалитет њених радова је ипак пресудио да добије посао у угледној канцеларији Жана Нувела. Наредних неколико година путује по свету радећи на великим пројектима. Прво годину дана проводи у Јапану, где је радила на згради Европске комисије, а затим је фирма шаље у Кину. Овог периода се сећа с помешаним осећањима. „Радила сам много, нисам се бринула о себи, то није било добро за моје здравље. Када сам се после годину и по вратила у Париз, одлучила сам да упишем постдипломске студије. То није било неопходно за напредак у каријери, желела сам ово да урадим због себе”, прича Мабел.

Биле су то године прекретнице за њу, решила је да напусти сигуран посао, развела се после 10 година брака и решила да отвори свој архитектонски студио. Свесно је ризиковала, али када с ове дистанце гледа уназад, каже да је вредело. Њена фирма сада има представништва у Лими, Паризу и Београду и уговоре за пројекте на свим странама света – од Француске Гвајане, преко Хаитија, Србије, Бугарске до Малдива.

Први утисци о Београду

На питање који су јој били први утисци о Београду, одговара да је прво приметила соцреалистичну архитектуру Новог Београда и Кулу „Генекс”, за коју је знала и из стручних уџбеника. Прве месеце посла у нашој земљи проводила је на релацији хотел–аеродром, али то јој није сметало да већ тада упозна чувену српску гостопримљивост. Када је вирус корона оковао цео свет, Мабел је одлучила да више времена проводи у нашој престоници. Каже да су за то делимично заслужне и блаже рестрикције које су биле на снази у Србији.

У Београду ужива са својим псом Мирком, захваљујући коме усавршава свој српски у причи с познаницима из парка. Обилази Србију с пријатељима, ужива у нашој храни: кроз осмех каже да су јој тренутни фаворити уштипци и ајвар. Открива нам да је живот у Србији позитивно утицао и на њено здравље јер овде има више сунца него у Паризу, а и здравије се храни, више шета... „Ритам је овде спорији, људи више уживају у сваком дану”, каже на крају Мабел, која планира да се баш у Београду врати својим двема љубавима из младости – сликарству и тенису.

Овде нисам осетила дискриминацију

Као особа која је пропутовала цео свет, морала је да нам прокоментарише да је у Србији дочекана без трунке подозрења. Иако егзотичног изгледа, никада у нашој земљи није доживела дискриминацију. „Овде се не поставља то питање, за разлику од неких других места где сам била”, каже ова четрдесетчетворогодишња Перуанка и додаје да је приметила да Срби имају посебне симпатије према Латиноамериканцима. И сама каже да смо по темпераменту слични, весели, да волимо да уживамо у храни и дружењу.

Свиђа ми се што негујете културу сећања

Споменици који су настали у периоду после Другог светског рата оставили су на њу најјачи утисак током обиласка наше земље. Фасцинирана је њиховом архитектуром: за Споменик Космајском партизанском одреду каже да је врло изазовно архитектонски да се такав споменик подигне, а за Спомен-комплекс Кадињача истиче да је била затечена његовом монументалношћу и локацијом на којој се налази. „Задивљујуће је што су ти споменици саграђени искључиво како би неговали културу сећања на све оне који су живот дали за своју земљу и слободу”, каже Мабел.

Положила испит у Инжењерској комори Србије

Зграда и такси дрон будућности (Фото Nikolay Kazakov/ Skyports Infrastructures)
 

Мабел Миранда недавно је одржала и предавање студентима Факултета „Никола Тесла” о иновацијама у саобраћају јер тренутно ради на дизајну зграда за такси-дронове. Ова превозна средства будућности требало би да функционишу по принципу „убера” и за сада је планирано да саобраћају искључиво изнад воде. Овај пројекат се приводи крају јер је прва употреба планирана за време Олимпијских игара у Паризу, а дронови ће летети изнад Сене.

А колико своју будућност види у Србији потврђује и то што је на српском језику спремала и положила испит у Инжењерској комори Србије. За овај подухват била је мотивисана јер жели да буде у могућности да овде ради и да као архитекта потписује своје радове.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ciko
Ova prica treba da bude inspiracija svim mladim osobama koji cekaju da im neko nesto da, ili da im neko nesto ostavi.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.