Mislim da sam u prošlom životu bila Srpkinja

Kada je Mabel Miranda prvi put došla u Srbiju, u zimu 2018, ni slutila nije da će Beograd dve godine kasnije postati njena stalna adresa. U našu zemlju došla je zbog posla, njenu arhitektonsku firmu „1Paks” angažovao je „Vinči”, koncesionar beogradskog aerodroma. Iako je već govorila za srpske medije, sada prvi put na naša pitanja odgovara na srpskom jeziku, pomažući se engleskim. Kaže nam da je srpski težak za učenje, ali ona je rešena da ga usavrši. Učenje joj otežava to što svi njeni saradnici odlično govore engleski, kao i ljudi koje sreće u parku, restoranu, prodavnici...

Mabel je rođena u Limi, u Peruu, ali nam kaže da nema utisak da živi na drugoj strani sveta. „Ja jesam daleko od svoje zemlje, ali se ne osećam tako. Kada sam na kafi ili u parku, svi mi se javljaju, žele da pričaju sa mnom. Osećam se kao kod kuće”, otkriva nam odmah na početku razgovora Mabel.

Detinjstvo u Peruu

Odrasla je u porodici srednje klase uz mlađu sestru. Detinjstvo je provela strepeći od terorističkih napada jer je u Peruu buktao građanski rat: nemalo puta domaće zadatke radila je uz svetlost sveća pošto struje nije bilo. Kaže da zna da je i kod nas bila slična situacija devedesetih godina prošlog veka i da su joj mnogobrojni srpski prijatelji pričali o teškim godinama kroz koje su prolazili ovde. Roditelji su se trudili da sestru i nju maksimalno zaštite, išle su u katoličku školu, a oni su se iz grada preselili u predgrađe, u nadi da će tu biti bezbedniji.

Uprkos tom zaštitničkom stavu, roditelji su ih učili da budu nezavisne i da same prave svoje izbore. Ipak, kada je Mabel odlučila da ode čak u Italiju na studije, nisu bili oduševljeni tom idejom. Bila je uporna i istrajala je u svojoj nameri. „Rekla sam roditeljima da ne moram da polažem vožnju, da mi ne treba automobil, samo želim da idem u Italiju”, objašnjava nam Mabel i dodaje da je automobil bio glavni argument u ubeđivanju roditelja jer je Lima ogroman višemilionski grad i svi mladi ljudi prvo žele da polože vožnju. Roditelji su popustili i ona je provela nekoliko meseci u Italiji proučavajući arhitekturu u čuvenim gradskim četvrtima. Upravo na ovom proputovanju uvidela je da je arhitektura njen životni poziv.

Po povratku u Limu rešila je da studije nastavi u Parizu, ali je znala da njen francuski nije dovoljno dobar. Tokom školovanja učila ga je od časnih sestara. Ipak, za studije je bilo potrebno da još mnogo radi na njemu. Kada nešto reši, za nju nema prepreka, tako je narednih nekoliko meseci imala svakodnevno časove francuskog kako bi jezik dovela do savršenstva.

Prva godina života i studija u Parizu bila je teška, cimerka i ona u skučenoj garsonjeri, studiranje na nematernjem jeziku, a kao stranac morala je uvek mnogo više da se trudi. Nije to shvatila kao nepremostivu prepreku, već kao izazov. Ako joj neko kaže da nešto ne može, ona će se svojski potruditi da dokaže da ipak može. Kroz smeh kaže da su joj prijatelji iz Srbije rekli da to zovemo inat: „Zato mislim da sam u prošlom životu bila Srpkinja.”

Kvalitet njenih radova je ipak presudio da dobije posao u uglednoj kancelariji Žana Nuvela. Narednih nekoliko godina putuje po svetu radeći na velikim projektima. Prvo godinu dana provodi u Japanu, gde je radila na zgradi Evropske komisije, a zatim je firma šalje u Kinu. Ovog perioda se seća s pomešanim osećanjima. „Radila sam mnogo, nisam se brinula o sebi, to nije bilo dobro za moje zdravlje. Kada sam se posle godinu i po vratila u Pariz, odlučila sam da upišem postdiplomske studije. To nije bilo neophodno za napredak u karijeri, želela sam ovo da uradim zbog sebe”, priča Mabel.

Bile su to godine prekretnice za nju, rešila je da napusti siguran posao, razvela se posle 10 godina braka i rešila da otvori svoj arhitektonski studio. Svesno je rizikovala, ali kada s ove distance gleda unazad, kaže da je vredelo. Njena firma sada ima predstavništva u Limi, Parizu i Beogradu i ugovore za projekte na svim stranama sveta – od Francuske Gvajane, preko Haitija, Srbije, Bugarske do Maldiva.

Prvi utisci o Beogradu

Na pitanje koji su joj bili prvi utisci o Beogradu, odgovara da je prvo primetila socrealističnu arhitekturu Novog Beograda i Kulu „Geneks”, za koju je znala i iz stručnih udžbenika. Prve mesece posla u našoj zemlji provodila je na relaciji hotel–aerodrom, ali to joj nije smetalo da već tada upozna čuvenu srpsku gostoprimljivost. Kada je virus korona okovao ceo svet, Mabel je odlučila da više vremena provodi u našoj prestonici. Kaže da su za to delimično zaslužne i blaže restrikcije koje su bile na snazi u Srbiji.

U Beogradu uživa sa svojim psom Mirkom, zahvaljujući kome usavršava svoj srpski u priči s poznanicima iz parka. Obilazi Srbiju s prijateljima, uživa u našoj hrani: kroz osmeh kaže da su joj trenutni favoriti uštipci i ajvar. Otkriva nam da je život u Srbiji pozitivno uticao i na njeno zdravlje jer ovde ima više sunca nego u Parizu, a i zdravije se hrani, više šeta... „Ritam je ovde sporiji, ljudi više uživaju u svakom danu”, kaže na kraju Mabel, koja planira da se baš u Beogradu vrati svojim dvema ljubavima iz mladosti – slikarstvu i tenisu.

Ovde nisam osetila diskriminaciju

Kao osoba koja je proputovala ceo svet, morala je da nam prokomentariše da je u Srbiji dočekana bez trunke podozrenja. Iako egzotičnog izgleda, nikada u našoj zemlji nije doživela diskriminaciju. „Ovde se ne postavlja to pitanje, za razliku od nekih drugih mesta gde sam bila”, kaže ova četrdesetčetvorogodišnja Peruanka i dodaje da je primetila da Srbi imaju posebne simpatije prema Latinoamerikancima. I sama kaže da smo po temperamentu slični, veseli, da volimo da uživamo u hrani i druženju.

Sviđa mi se što negujete kulturu sećanja

Spomenici koji su nastali u periodu posle Drugog svetskog rata ostavili su na nju najjači utisak tokom obilaska naše zemlje. Fascinirana je njihovom arhitekturom: za Spomenik Kosmajskom partizanskom odredu kaže da je vrlo izazovno arhitektonski da se takav spomenik podigne, a za Spomen-kompleks Kadinjača ističe da je bila zatečena njegovom monumentalnošću i lokacijom na kojoj se nalazi. „Zadivljujuće je što su ti spomenici sagrađeni isključivo kako bi negovali kulturu sećanja na sve one koji su život dali za svoju zemlju i slobodu”, kaže Mabel.

Položila ispit u Inženjerskoj komori Srbije

Mabel Miranda nedavno je održala i predavanje studentima Fakulteta „Nikola Tesla” o inovacijama u saobraćaju jer trenutno radi na dizajnu zgrada za taksi-dronove. Ova prevozna sredstva budućnosti trebalo bi da funkcionišu po principu „ubera” i za sada je planirano da saobraćaju isključivo iznad vode. Ovaj projekat se privodi kraju jer je prva upotreba planirana za vreme Olimpijskih igara u Parizu, a dronovi će leteti iznad Sene.

A koliko svoju budućnost vidi u Srbiji potvrđuje i to što je na srpskom jeziku spremala i položila ispit u Inženjerskoj komori Srbije. Za ovaj poduhvat bila je motivisana jer želi da bude u mogućnosti da ovde radi i da kao arhitekta potpisuje svoje radove.