Хучи, хучи Сутјеска

Осам деценија откако је окончана, битка на Сутјесци је на много начина издата јер неки нови победници легат антифашизма покушавају да гурну у прашњаве архиве историје.

„Битка на Сутјесци је најславнија епопеја нашег Народноослободилачког рата, епопеја која ће трајно живети неугасивим сјајем”, изјавио је Тито у Долини хероја на Тјентишту 4. јула 1978. године.

Војни историчари могу да полемишу о томе да ли је концентрација четири дивизије на малом простору југоисточне Босне била супротна теорији партизанског ратовања или не, али Сутјеска је ушла у легенду.

Мит би данас многи да забораве омаловажавајући идеје слободе коју су носили партизани у Народноослободилачком рату и њихову величанствену победу над нацизмом и фашизмом.

Немачка операција „Шварц” опкољавања и уништења партизанских јединица, у којој је учествовало 127.000 непријатељских војника, започела је 15. маја 1943. са циљем да се уништи главнина партизанске војске и осигура јадранско залеђе у случају савезничког искрцавања.

Против себе су имали пет пута мање голобрадих, тек стасалих момака и девојака у подераним цокулама и изношеним опанцима, цивилној одећи и деловима униформи свих војски, са оружјем различитих калибара, бајонетима и ручним бомбама за појасом. Непријатељ за њих није имао милости, али ни они за њега.

Пробој обруча одвијао се у кањону реке Сутјеске. Мој отац, тада командант Седме банијске дивизије, једном ми се поверио да је то била најтежа ноћ у његовом животу. Када су Немци пред сумрак обуставили операције, партизански извидници су установили да је незапоседнут остао само један релативно уски коридор.

Павле Јакшић је усред ноћи наредио покрет, без одобрења Врховног штаба. Као и Коча Поповић. Изнурени борци су псовали, рањеници јечали да их оставе, али дивизија је кренула. Када су Немци ујутру обновили дејства, чело дивизије је прошло. Централна болница са 3.000 рањеника и тифусара заостала је у обручу. Готово половина је побијена.

Сава Ковачевић је погинуо, као и књижевници Веселин Маслеша и Иван Горан Ковачић. Јосип Броз постаће једини главнокомандујући свих савезничких држава који је био рањен. Британска војна мисија, која се током Сутјеске придружила Главном штабу, известиће Лондон ко су истински и једини противници фашистима.

Након крвавих месец дана борбе су окончане 15. јуна. Упркос огромним губицима – од укупно 22.000 партизанских бораца погинуло је близу 7.500, највише Далматинаца – главнина јединица је успела да се извуче из обруча. Да је партизански покрет ликвидиран на Сутјесци, тешко да би се икад опоравио. Зато је реч Сутјеска постала симбол борбе, погибије и спаса.

Васко Попа је у песми „Очи Сутјеске” записао и ове стихове:

„Сутјеска кроз наше кости грми

Тече између црвеног цвећа

У нашем јој је срцу ушће

У нашем срцу извор.”

Некима да, некима не. Шта је данас са Сутјеском? Шта је с тековинама антифашизма и Народноослободилачке борбе?

Сваке године се уз присуство више хиљада антифашиста из читавог региона полажу венци на спомен-костурницу у Националном парку „Сутјеска” на Тјентишту. Антифашисти шаљу снажну поруку грађанима и политичарима региона. Дан сећања окренут је будућности. Видео сам недавно у Словенији на скупу антифашиста у Новом Месту како нова генерација гради ново друштво, али се не одриче славне прошлости.

Али ревизионисти историје не мирују. На партизанском гробљу у Мостару, једном од најлепших у бившој Југославији, уништено је 700 спомен-плоча. У Хрватској не престају дебате о томе да ли је „За дом спремни” стари национални поздрав или провокативно актуелизовање усташије. Требало је да прође више од четврт века да почну да се преименују улице које су име добиле по усташком идеологу Милету Будаку.

Слободан Милошевић је, окупљајући Србе за ратне пројекте које је смишљао, четнике прогласио за други антифашистички покрет. Српске изразито антипартизанске демократске власти изједначиле су права партизанских учесника НОБ-а и бораца равногорског покрета, али показало се да је то сувише мало за земљу која није спремна да историју препусти историчарима, као што ни историчари нису одустали од тога да је тумаче у складу са својим уверењима.

Уклањају се споменици Брозу, подижу бисте Чичи, о коме се припрема филм. Народни хероји НОБ-а изгубили су своје улице. Коперниканским обртом истински антифашисти, заслужни за све победе у Другом светском рату, проглашени су злочинцима, док су они који су били на супротној страни дефинисани као антифашисти.

Има право Александар Вучић да на венчању сина осуђеног ратног злочинца Војислава Шешеља слави уз стихове четничке песме: „Ухватише сивог ’тића, сивог ’тића, Павла Ђуришића.” Председник који нас стално подсећа на страдање своје породице од усташа могао би да зна да су у операцији „Вајс”, чији је циљ био уништење Бихаћке републике и главнине партизанских снага, учествовали и четници од нациста одликованог војводе Павла Ђуришића, који се придружио усташама. Могао би да зна да је после четврте офанзиве и битке на Неретви кренула пета на Сутјесци, у којој су такође биле неке четничке јединице. Могао би да се сети да је Дража Михаиловић слао писма Алојзију Степинцу и Анти Павелићу, молећи овог последњег за безбедно пропуштање четничких снага приликом бега према западу.

Свестан сам да је историја идеологизирана, да су партизани имали своју верзију која је оспоравала све друге. Свестан сам и да је ексју простор по завршетку ратова премрежен различитим националним историјама које су често на антикомунистичкој и антијугословенској платформи. Сутјеска представља супротност и једном и другом.

Јубиларна годишњица неминовно поново отвара теме о којима неки више не би да разговарају уверени да је њихова историја победила, не би да постављају питања чији одговори воде ка величању партизанске борбе као славног дела антифашистичког фронта Европе. Не бих даље о историји.

Уместо да се гради будућност инспирисана херојском прошлошћу, уместо да се сврстамо уз наше ратне савезнике којима је антифашизам и данас светиња, очекују да се склањамо погнутих глава пред разулареним националистима који од себе праве култ жртве и бесрамно мењају историју. Но пасаран!

Антифашисти не дају да се заборави славна прошлост како би се новим генерацијама пренело поштовање онога што је европској цивилизацији одавно јасно, а код нас је у блату нациократских власти.

Антифашисти су победили фашисте и никада неће блатити историју једне убијене државе. То су они који не мрзе, али и не толеришу мржњу свих који, за разлику од партизана, пребројавају национална крвна зрнца. Они не позивају на реваншизам, репресију или освету, али апелују на удруживање антифашистичких снага, на јединствен фронт борбе против неофашизма.

Хук Сутјеске требало би да данас, више него икада раније, растерује повампирене духове националфашизма који лутају Балканом.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa