Уметници су нам окренули леђа

Године 1968. Џон и ја смо одлучили да одемо на отварање Артс леба, састајалишта студената и алтернативних уметника у Лондону. Замолили су ме да за ову прилику изложим једну од својих скулптура. Стога смо Џон и ја желели да видимо како је изложена. Много смо очекивали. Обукли смо се лепо, али не превише гламурозно, и ушли у кола. Требало је да повеземо Пола и Ринга, који су, такође, ишли у град.

Покупили смо Пола, а затим и Ринга. Док се аутомобил приближавао Арт лебу, Џон је рекао: "Знате шта, изложена је једна од скулптура Јоко. Хоћете ли да пођете са нама? Добродошли сте." Пол је рекао да не може. Ринго је рекао: "Жао ми је, Џоне, али не могу". Тако смо отишли без њих двојице. Кад смо ушли у Артс леб, сви су се окренули ка нама. То је било уобичајено. Али затим су се, на наш ужас, сви поново окренули, скоро истовремено, и наставили да разговарају!

У то време смо обоје били веома популарни. Џон, наравно, зато што је био у Битлсима. Ја сам била "врховна проповедница авангарде" како су ме новине називале. Зато нас је изненадило што нам је ова шик уметничка дружина тек тако окренула леђа. Моја скулптура је била изложена на веома видљивом месту. Али су људи игнорисали и њу и нас и наставили да међусобно разговарају.

Џона то није збунило. Енергично је откорачао до шанка и поручио две кафе. "Две кафе, молим вас. За Јоко и мене". Девојка му је упутила бесан поглед и одговорила: "Сам узми своју кафу". Џон је отишао до аутомата, донео две кафе у папирним чашама и одвео ме до степеништа. Сели смо посред уског степеништа које је водило на галерију и гледали светину испод нас.

Џон и ја једва да смо могли да пијемо своју кафу. Људи су стално шпартали горе-доле вичући: "Извините, извините". Сваки пут смо морали да устанемо да бисмо им направили места да прођу. Било је, такође, напето гледати журку која се одвијала испред нас. Неки од гостију само што нису срушили моју скулптуру, која је без постоља била постављена на под. Рад је био веома посебна верзија Менд Писа – групе скулптуралних комада немогућих за међусобно састављање – који је упркос физичким законима састављен. Ова идеја ме је насмејала кад ми је пала на памет. Сад више није изгледала тако забавна.

"Барем је требало да ставе конопац око ње или већ нешто", прогунђала сам. Џон, који је приметио да сам забринута, ухватио ме је за руку и рекао: "Знаш шта, кад ствари иду лоше, ми држимо чело уздигнуто. То је оно што радимо". То је било први пут да нам је показано да нисмо толико популарни! Збиља. Као што је Џон у WONSAPONATIME рекао: "Љубав чини да будете једно, човече".

Од тада је било много прилика у којима смо морали да држимо чело уздигнуто. Било је теже кад сам морала сама да отрпим нападе након Џонове смрти. Али нисам заборавила оно што ми је Џон рекао те вечери у Артс лебу и држала сам чело уздигнуто кроз олује.

--------------------------------------------------------------------------

Интимне приче о Џону Ленону

У издању Порталибриса из Београда, на предстојећем сајму књига појавиће се бестселер "Сећања на Џонa Ленона", збирка текстова које је прикупила и приредила Ленонова супруга Јоко Оно, поводом 25. годишњице Ленонове трагичне смрти. Боно, Иги Поп, Мик Џегер, Сантана, Елтон Џон… само су неки од аутора који откривају непознате детаље из живота славног Битлса, позадину скандала, односа међу четворицом "буба", али и о љубави и браку пара Оно–Ленон. У виду исповести, ова књига открива део њихове интиме. Јоко Оно у овој књизи није жена која је уништила Битлсе, већ особа која је ишла испред времена, уметница која је била сјајан партнер интровертном и суздржаном Ленону. Књига је објављена широм света, од Јапана и Кине до Грчке, Пољске, Британије, Француске...

Такође су дата на увид читаоцима документа о праћењу Џона Ленона која показују колико су га се политичари и апарати појединих држава плашили, видећи у њему носиоца нових, напредних идеја. Књига садржи 47 фотографија из приватних колекција. Већина до сада није објављивана. Из ове књиге ексклузивно преносимо делове сећања Јоко Оно и Мика Џегера.

Неки од гостију само што нису срушили моју скулптуру, која је без постоља била постављена на под. "Барем је требало да ставе конопац око ње или већ нешто", прогунђала сам. Џон, који је приметио да сам забринута, ухватио ме је за руку и рекао: "Знаш шта, кад ствари иду лоше, ми држимо чело уздигнуто".