Психологија човека у шињелу

Ових дана представљена је књига „Човек по мери шињела” аутора Александра Мисојчића (објављена такође ових дана у издању куће „Цептер бук ворлд”), психобиографија која се бави животом и личношћу Живојина Мишића, истакнутог војсковође. Аутор је психијатар и психотерапеут, а у књизи је дао дубоку анализу Мишићеве психологије и истиче значај војске као централне теме која је обликовала Мишићеву личност.

Мисојчић је користио различите приступе и методологије, укључујући психоанализу, антрополошки дискурс и наративну психологију како би пружио целовит и смислен поглед на живот Живојина Мишића. Свако поглавље књиге је подељено на два дела, лирски део и психолошко-психијатријски део, пружајући тако разноврсну перспективу на тему.

О томе како је дошао на идеју да истражујете живот и личност Живојина Мишића и зашто је сматрао да је војска кључни фактор у обликовању његове личности, Александар Мисојчић за наш лист каже:

– Војвода Живојин Мишић је веома инспиративна личност. Он је својим делима и својим типичним обрасцима понашања, заправо негде нас задужио да га не заборавимо, и чини ми се да га не заборављамо. Оно што је, међутим, јако важно када је у питању писање психобиографије јесу валидни подаци, односно валидни извори, а војвода Живојин Мишић је оставио иза себе нешто што је драгоцено извориште за писање сваке психобиографије, а то је његова позната књига „Моје успомене”. У тој књизи он у позним годинама у болесничкој постељи по сећању, без икакве документације, своди рачуне свог живота. У том смислу, то је толико драгоцен материјал да је то скоро једна незаслужена привилегија да ти остарели војвода исприча причу о свом животу. Тако да је у том смислу читање те књиге било такво да једноставно нисам могао да побегнем од моје професије.

Можете ли нам рећи нешто више о културолошком и антрополошком приступу који сте користили у проучавању психобиографије Живојина Мишића и како је тај приступ допринео вашем разумевању његовог психолошког простора?

Мислим да је лик Живојина Мишица нераздвојив од културолошког миљеа у коме је одрастао. Ради се о човеку који веома рано, као млад напушта свој завичај и на тај начин као многи људи којима се то десило њега донекле идеализују. Његов животни наратив представља један својеврстан морални троножац који је ослоњен на породични континуитет, дакле континуитет породице Мишић, културолошки контекст из ког потиче и моралне вредности сељака тог краја. На шта он касније надограђује и трећи стуб ослонац, а то је војни идентитет, дакле он припадност групи, групни идентитет инкорпорира у део сопственог доживљаја и личност идентитета. У том смислу ова специфична мешавина породичног, социјалног и војног, чини ми се представља срце структуре личности војводе Живојина Мишића и он томе остаје доследан до самог краја. Он у неким периодима чак инсистира на систему вредности који носи овај троножац чак и када то није баш корисно за њега, а то су по правилу периоди мира. Некако смо се увек у периодима опасности сећали да нам Живојин Мишић треба.

Како сте применили концепт наративне психологије у свом истраживању и како је помогао у артикулисању животног искуства Живојина Мишића?

Па наративни приступ јесте једна посебна врста изазова, али чини ми се да је најсвеобухватнији, и ако бих могао да будем искрен, и најприроднији када је у питању Живојин Мишић. Нисам сигуран ако бих хтео да приђем појединачно из неких других углова како бих то урадио. Тако да је можда ово било решење, то јесте мало атипично када је у питању писање класичне психобиографије, али ако постоји личност која на тај начин може најбоље да се опише, онда је то личност Живојина Мишића.

Можете ли нам објаснити како сте успели да интегришете различите теоријске основе, попут психоанализе, антрополошког дискурса и наративне психологије, како бисте створили кохерентан наратив у књизи?

Не разликује се то много од разговора са пацијентима током сеансе. Када разговарате са човеком ви не знате коју врсту асоцијације ће он код вас изазвати, не знате коју врсту знања ће из вас извући у сваком случају радознало и заинтересовано слушате човека и пробате да га разумете на што бољи начин. Слично је и када је у питању писање психобиографије само што немамо ту привилегију да постављамо потпитања.

Како бисте описали структуру књиге „Човек по мери шињела” и зашто сте се одлучили да свако поглавље поделите на лирски део и психолошко-психијатријски део?

Моја основна идеја је да свако поглавље заправо нагласи и означи, подвуче једну особеност Живојина Мишића. И да заправо човек кад прочита једно поглавље понесе минимум једну црту његовог карактера у сећању. Наравно да тај један стручни део није могао да се испише на лирски начин, а некако рођена емоција док читамо његов живот ме је повукла да пробам и то. Тако да то јесте један мој покушај да на аутентичан начин испишем психобиографију, можда на једном неконвенционалном принципу, па ћемо видети како ће то проћи и да ли уопште има смисла наставити у том правцу.

Шта бисте поручили читаоцима који тек треба да прочитају књигу „Човек по мери шињела”?

Поручио бих да заправо читање ове књиге буде једна врста инспирације. Ово је само један од конструкта на који начин може да се сагледа личност Живојина Мишића, а ја верујем да ће читање ове књиге мотивисати људе да наставе да истражују, да додају неке своје хипотезе. Ми смо на промоцији имали ту част да дођу представници породице Мишић и да чујемо неке углове дакле директно из породице, неке породичне приче које се не дају у литератури тако лако наћи. Стога моја порука је заправо да завршетком читања ове књиге не престанемо да се интересујемо за оно што је био Живојин Мишић јер он јесте слика нас из неког пређашњег времена. А колико се ми данас разликујемо од нас некадашњих то је питање за себе, питање које вероватно свако треба себи да постави.