Psihologija čoveka u šinjelu

Ovih dana predstavljena je knjiga „Čovek po meri šinjela” autora Aleksandra Misojčića (objavljena takođe ovih dana u izdanju kuće „Cepter buk vorld”), psihobiografija koja se bavi životom i ličnošću Živojina Mišića, istaknutog vojskovođe. Autor je psihijatar i psihoterapeut, a u knjizi je dao duboku analizu Mišićeve psihologije i ističe značaj vojske kao centralne teme koja je oblikovala Mišićevu ličnost.

Misojčić je koristio različite pristupe i metodologije, uključujući psihoanalizu, antropološki diskurs i narativnu psihologiju kako bi pružio celovit i smislen pogled na život Živojina Mišića. Svako poglavlje knjige je podeljeno na dva dela, lirski deo i psihološko-psihijatrijski deo, pružajući tako raznovrsnu perspektivu na temu.

O tome kako je došao na ideju da istražujete život i ličnost Živojina Mišića i zašto je smatrao da je vojska ključni faktor u oblikovanju njegove ličnosti, Aleksandar Misojčić za naš list kaže:

– Vojvoda Živojin Mišić je veoma inspirativna ličnost. On je svojim delima i svojim tipičnim obrascima ponašanja, zapravo negde nas zadužio da ga ne zaboravimo, i čini mi se da ga ne zaboravljamo. Ono što je, međutim, jako važno kada je u pitanju pisanje psihobiografije jesu validni podaci, odnosno validni izvori, a vojvoda Živojin Mišić je ostavio iza sebe nešto što je dragoceno izvorište za pisanje svake psihobiografije, a to je njegova poznata knjiga „Moje uspomene”. U toj knjizi on u poznim godinama u bolesničkoj postelji po sećanju, bez ikakve dokumentacije, svodi račune svog života. U tom smislu, to je toliko dragocen materijal da je to skoro jedna nezaslužena privilegija da ti ostareli vojvoda ispriča priču o svom životu. Tako da je u tom smislu čitanje te knjige bilo takvo da jednostavno nisam mogao da pobegnem od moje profesije.

Možete li nam reći nešto više o kulturološkom i antropološkom pristupu koji ste koristili u proučavanju psihobiografije Živojina Mišića i kako je taj pristup doprineo vašem razumevanju njegovog psihološkog prostora?

Mislim da je lik Živojina Mišica nerazdvojiv od kulturološkog miljea u kome je odrastao. Radi se o čoveku koji veoma rano, kao mlad napušta svoj zavičaj i na taj način kao mnogi ljudi kojima se to desilo njega donekle idealizuju. Njegov životni narativ predstavlja jedan svojevrstan moralni tronožac koji je oslonjen na porodični kontinuitet, dakle kontinuitet porodice Mišić, kulturološki kontekst iz kog potiče i moralne vrednosti seljaka tog kraja. Na šta on kasnije nadograđuje i treći stub oslonac, a to je vojni identitet, dakle on pripadnost grupi, grupni identitet inkorporira u deo sopstvenog doživljaja i ličnost identiteta. U tom smislu ova specifična mešavina porodičnog, socijalnog i vojnog, čini mi se predstavlja srce strukture ličnosti vojvode Živojina Mišića i on tome ostaje dosledan do samog kraja. On u nekim periodima čak insistira na sistemu vrednosti koji nosi ovaj tronožac čak i kada to nije baš korisno za njega, a to su po pravilu periodi mira. Nekako smo se uvek u periodima opasnosti sećali da nam Živojin Mišić treba.

Kako ste primenili koncept narativne psihologije u svom istraživanju i kako je pomogao u artikulisanju životnog iskustva Živojina Mišića?

Pa narativni pristup jeste jedna posebna vrsta izazova, ali čini mi se da je najsveobuhvatniji, i ako bih mogao da budem iskren, i najprirodniji kada je u pitanju Živojin Mišić. Nisam siguran ako bih hteo da priđem pojedinačno iz nekih drugih uglova kako bih to uradio. Tako da je možda ovo bilo rešenje, to jeste malo atipično kada je u pitanju pisanje klasične psihobiografije, ali ako postoji ličnost koja na taj način može najbolje da se opiše, onda je to ličnost Živojina Mišića.

Možete li nam objasniti kako ste uspeli da integrišete različite teorijske osnove, poput psihoanalize, antropološkog diskursa i narativne psihologije, kako biste stvorili koherentan narativ u knjizi?

Ne razlikuje se to mnogo od razgovora sa pacijentima tokom seanse. Kada razgovarate sa čovekom vi ne znate koju vrstu asocijacije će on kod vas izazvati, ne znate koju vrstu znanja će iz vas izvući u svakom slučaju radoznalo i zainteresovano slušate čoveka i probate da ga razumete na što bolji način. Slično je i kada je u pitanju pisanje psihobiografije samo što nemamo tu privilegiju da postavljamo potpitanja.

Kako biste opisali strukturu knjige „Čovek po meri šinjela” i zašto ste se odlučili da svako poglavlje podelite na lirski deo i psihološko-psihijatrijski deo?

Moja osnovna ideja je da svako poglavlje zapravo naglasi i označi, podvuče jednu osobenost Živojina Mišića. I da zapravo čovek kad pročita jedno poglavlje ponese minimum jednu crtu njegovog karaktera u sećanju. Naravno da taj jedan stručni deo nije mogao da se ispiše na lirski način, a nekako rođena emocija dok čitamo njegov život me je povukla da probam i to. Tako da to jeste jedan moj pokušaj da na autentičan način ispišem psihobiografiju, možda na jednom nekonvencionalnom principu, pa ćemo videti kako će to proći i da li uopšte ima smisla nastaviti u tom pravcu.

Šta biste poručili čitaocima koji tek treba da pročitaju knjigu „Čovek po meri šinjela”?

Poručio bih da zapravo čitanje ove knjige bude jedna vrsta inspiracije. Ovo je samo jedan od konstrukta na koji način može da se sagleda ličnost Živojina Mišića, a ja verujem da će čitanje ove knjige motivisati ljude da nastave da istražuju, da dodaju neke svoje hipoteze. Mi smo na promociji imali tu čast da dođu predstavnici porodice Mišić i da čujemo neke uglove dakle direktno iz porodice, neke porodične priče koje se ne daju u literaturi tako lako naći. Stoga moja poruka je zapravo da završetkom čitanja ove knjige ne prestanemo da se interesujemo za ono što je bio Živojin Mišić jer on jeste slika nas iz nekog pređašnjeg vremena. A koliko se mi danas razlikujemo od nas nekadašnjih to je pitanje za sebe, pitanje koje verovatno svako treba sebi da postavi.