Воловским колима из забаченог Ужица у Београд

Ужице – Док се Ужичани у ово доба баве обновљеном магистралом, обилазницом, па и ауто-путем који већ улази у Златиборски округ, нико не помиње да је с краја 19. века варош крај Ђетиње била без добрих путева и пруге, такорећи одсечена од света. О томе су ретки и записи, тек понеки подсећа. А једна књига, представљена крајем маја у Музеју „Старо село” у Сирогојну, доноси ново сведочење о животу у забаченој ужичкој вароши.

Писао ју је у зрелим годинама учен човек Миливоје Смиљанић (1877–1959), угледни архитекта, родом из златиборског краја. „Сећања из детињства и ране младости” назив је тих његових мемоарских забелешки. Миливоје, који потиче из познате свештеничке породице Смиљанић, завршио је студије грађевине на београдској Великој школи па као архитекта радио на објектима, пругама, путевима. Био је члан конзорцијума за изградњу здања Народне скупштине, председник Савеза инжењерских комора Југославије, члан друштва за изградњу Храма Светог Саве на Врачару...

Књига Смиљанићевих сећања, настала по свескама мемоара сачуваних заслугом његових потомака, објављена је крајем 2022. као веома значајно издање Музеја „Старо село”. У њој Миливоје пише о својим дечачким данима у родном селу Равни и на Златибору, те о школовању у Ужицу, све до одласка на студије у Београд. Живо описује људе, обичаје, пејзаже, сеоске послове, саборе, посела, градњу кућа, навике, гусларе, хајдучију и остало код нас с краја 19. века. Речником народним, стилом занимљивим, с пуно топлине и детаља. Забелешке тог ученог човека, пише у предговору уредник издања Драган Цицварић, виши кустос Музеја „Старо село”, вредне су као сведочанство једног времена и друштвених прилика, извор за проучавање народног живота, етнографски и антрополошки материјал првог реда.

Одрастао је Миливоје на селу у породичној задрузи. С петицама завршио основну школу, па га отац одвео у оближње Ужице и уписао у реалку. Тада је дечак први пут видео варош, а потом ту становао у собици код бабе и деде. Корисни су његови описи живота у Ужицу деведесетих година 19. века.

Пише најпре о купању младих на реци Ђетињи „већином доле код Крчагова и Аде, испод вароши, где баш не би требало пошто вода пролазећи кроз варош прими много нечистоће”. А грађанско купалиште, слободно и неограђено, налазили се горе испод Старог града, с вировима и дубином. „Све оне брежуљке око вароши користили смо наизменично за излете и прибирање биљака, цветова, или просто ради идења и игре. С разредом се по један дан у мају ишло на излет до Севојна. Привлачиле су нас развалине старог ужичког града, тамо смо чешће одлазили и спуштали се докле се могло сићи над делом који је силазио до реке. Посматрали смо заостале зидине града којих је било још прилично очуваних. Видео се начин израде и дебљина зидова, а дрво постављено кроз зидове било је већ пропало (ово сам доцније исто видео у зидовима града на Авали)”, сећао се Смиљанић.

Ужице је, како наводи, тада било јако забачено место и јако патријархално. У то време скоро одсечено од целе Србије. „Пруге није било и сав се саобраћај путнички обављао путем поштанских кола или фијакера, а робни промет путем рабаџијских кола и кириџијских коња. Чим неки путник приспе, још истога вечера цела варош зна и сви се распитују”.

„Пред вече изађу жене пред капије и поседају на столице и посматрају пролазнике. Грађани и грађанке скоро су се сви међусобно познавали и у пролазу поздрављали. Испод неколико кафана били су столови где је увек за време лепог времена могла да се види интелигенција разних професија ван канцеларијског времена. Али ван вароши ретко се кад могао когод видети.”

„Ми ђаци смо, како саобраћаја скоро није било, пред вече били господари улица. Поврстамо се у редове од пет до осам, каткад и више, пролазимо по неколико пута од једног краја вароши до другог. И то чак одонуд испод Теразија, па до болнице испод Сарића Осоја или преко Липе до Доварја.”

У Ужицу је и тада субота била пазарни дан. „Иначе ван пазарног дана не долазе сељаци нити се што доноси на продају. Путеви су били слаби те се све за продају доносило на самару, коњу, на људској грбачи и руци. Воловска кола су звали араба, а људе рабаџијама. Воловским колима су доношени и сви еспапи (роба) из Београда, а тако су одношене поједине сировине за Београд (кожа, луч, катран). Кад је долазило време да поједини трговци иду по робу у Београд, да би их пут мање коштао одлазили су по двојица-тројица заједно. А пре поласка припремало се тако као кад би се сад путовало за Америку, са свим сродницима поздрављало, за пут јело и пакети припремали... Ишло се већином преко Ваљева и Обреновца па лађом, а мање преко Чачка и Крагујевца. По повратку је 15 дана трајало препричавање шта се све видело на путу, а нарочито у Београду. Скоро као оно што је причао Драшко о Млецима. Видели су чуда од лепоте и добра живота у Београду, причали о дочеку, сусретљивости и угошћењу које су им указали београдски трговци”, писао је о том времену Миливоје Смиљанић.