Финансирање (нових) парламентарних странака

Формирање нове посланичке групе из које ће се можда изродити нова странка за сада је само политичка тема, али ускоро може постати и једнако важна финансијска. С обзиром на то да је „споразумна деоба имовине и прихода” мало вероватна, нова политичка група ће, ако пожели да организује инфраструктуру по целој земљи, морати да обезбеди и финансијска средства за то. Можда ће за такву намеру моћи да рачуна на помоћ својих симпатизера или ће пронаћи моћне финансијере. Међутим, макар у прво време, неће моћи да рачуна на извор прихода који је веома значајан за сваку утицајну странку у Србији – буџет.

Издашно финансирање рада странака из буџета (ове године 632,5 милиона динара само из републичког буџета), које би ретко који порески обвезник као такво поздравио, оправдава се пре свега антикорупцијским разлозима. Такав вид финансирања има упориште и у међународним стандардима (нпр. у препорукама Савета Европе). Упрошћено гледано, рачуница је оваква: 1) странке са разгранатом инфраструктуром имају потребу за средствима која не могу у потпуности да прикупе од својих чланова; 2) када странке, зато што су заступљене у некој скупштини, могу да утичу на доношење одлука од јавног интереса, а са друге стране се нађу у ситуацији да не могу да подмире своје потребе и парирају конкурентима на политичкој сцени, биће у искушењу да тај свој утицај продају ономе ко ће им обезбедити средства (и да тако омогуће финансијеру стицање вишеструко веће користи), или да злоупотребе јавне ресурсе (ако имају и извршну власт); 3) ако странке добију део потребног новца из буџета, као неутралног извора, искушење из претходне тачке бићемање, а самим тим и могућа штета по јавни интерес.

Законодавац је усвојио решење за расподелу које је нека врста не баш најсрећнијег компромиса између система „расподеле према моћи” (то јест, описане „куповине поштења”), задовољења интереса малих странака и жеље да се не стимулише улазак странака у парламент без избора. Тако смо добили (члан 4 Закона о финансирању политичких странака из 2003) решење према којем новац добијају странке „чији су кандидати изабрани за посланике”: 30 одсто буџетског колача делисе свим таквим странкама на равне части, а остатак (70 одсто) сразмерно броју посланичких места. Новац сваког месеца преноси Министарство финансија, ослањајући се на податке које добије из скупштине.

Међутим, у примени ове норме у протекле четири године наилазило се на дилеме, а оне нису увек решаване на доследан начин. На пример, право исплате из буџета, позивањем на норму да се новац даје странкама „чији су кандидати изабрани за посланике”, негирано је странкама које су постајале парламентарне захваљујућипосланицима – пребезима, или због расцепа у некој парламентарној партији. У исто време, буџетски новац добијајуи партије чији су чланови ушли у парламент као кандидати других странака (овде се не мисли на коалиције, већ на појаву да странка која је поднела листу уступи неколико места својим мањим савезницима). При расподели дела новца сразмерно учешћу у парламенту (70 одсто), погрешно је гледано почетно бројно стање посланика (после избора), а не стварно стање (у моменту исплате). Таквим поступањем није поштовано правило поделе буџетског новца према броју посланика, а могли смо да дођемо и у парадоксалну ситуацију – да се финансира нека странка која остане без свих посланика.

Због многих разлога, па и због описаних недоумица, потребне су нам измене закона, које би расподелу новца доследно довеле у везу са сврхом финансирања. У међувремену постојећи закон мора се правилно примењивати. Дакле, ако посланициизабрани испред СРС-анаправе нову странку, она не би, до следећих избора или промене прописа, имала право на буџетске приходе; с друге стране, део „буџетског колача” СРС-а требало би у наредним месецима умањити за онајброј посланика који у међувремену напусти ту странку.

програмски директор организације Транспарентност Србија