Осмеси надмоћних маратонаца

У Сенти су одржана појединачна првенства Србије. Уз многе разлике, спајале су их изузетна борбеност на оба фронта и надмоћне победе нових шампиона. У апсолутној конкуренцији, која је упркос промени назива остала мушка, однос победа и ремија био је 25:20, а у женској чак 31:14.

Као ретко када, на домаћој сцени имали смо сву петорицу актуелних олимпијаца, којима је према очекивању убедљиво припао „горњи дом”. У таквим оконостима, четврти тријумф Александра Инђића деловао је импресивно, не само због поена више од другопласираног Роберта Маркуша. Наметнуо је карактеристично силовит темпо од самог почетка, рано савладао другог фаворита Велимира Ивића и трећепласираног Милоша Перуновића, а завршни сусрет са Борком Лајтхајм довео до победе када му је и реми био довољан.

Ретко се виђа такав осмех на Инђићевом лицу као на завршној свечаности у Сенти. Питамо се шта тај осмех значи:

– Благо задовољство и опуштање после 36 партија за 40 дана! Прво турнир у Бакуу, затим у Емиратима два заредом, па сутрадан прва партија у Сенти.

Победа против Велимира Ивића била је од великог значаја:

– Жреб ми је помогао да у свим сусретима са репрезентативцима водим беле фигуре. Имао сам и помоћ Николе Несторовића као секунданта што се показало веома успешно. Вељу сам покушао да изненадим новошћу, али он је био спреман, тако да сам морао да импровизујем. После жртве фигуре стичем дуготрајну иницијативу и мада јачи рачунари дају предност црном, она није већа од +1, а налази се под сталним притиском.

Од сусрета са другопласираним Робертом Маркушем у претпоследњем колу много је зависило:

– Робија сам мало изненадио, пошто само с времена на време играм 1.е4. Тражио сам наставке где има игре, али нисам ишао на максимум.

И на крају дуга борба са Борком Лајтхајмом:

– Јутарња партија, мало сам олако почео а затим се тргао и схватио да морам да размишљам. Други део је био доста добар.

Инђић се издваја по способности да се пробије до самог врха уместо да се задовољи високим пласманом. Делио је прво место у Дубаију пре короне, у Лисабону побеђивао и био други, славио у Ташкенту по класичном и убрзаном темпу, а у Бакуу прошлог месеца био други. Шта му недостаје да се устали на том нивоу?

– Да знам, стално бих то радио – каже са осмехом. – Мој стил је још увек прилагођен отвореним турнирима, уз ретке позивне. Тражим баланс квалитета и солидности, да с позиције силе контролишем партију. Оба турнира у Емиратима завршио сам резултатски лоше јер сам испромашивао „пенале”. Мишри сам одбио реми и два потеза касније превидео. Иако рејтинг не напредује мислим да је оно што радим дуготрајно добро, уз повремене узлете и повремене тренутке слабости. Радује ме што сам у пар наврата успео да повежем по 15-20 партија без пораза.

И осмех Марине Гајчин на фотографији двоје победника делује посебно. Како и не би, када до прве титуле државне првакиње дође са два поена предности, са истим резултатом као Инђић – шест победа и три ремија.

Није, међутим, победа у Сенти једини разлог за њено задовољство. Затекли смо је на прослави, али не шаховске титуле него дипломе Математичког факултета у Новом Саду. Питамо је колико је било тешко студирати математику уз шах?

– Мени је математика увек ишла лагано и спонтано. Последњи испит била ми је физика – једини нематематички предмет. Најтеже је бити двоструки агент, цео живот имам осећај да могу боље и на једној и на другој страни. Сад сам слободан човек! Заокружило се нешто, али идем корак по корак, циљ ми је да будем и ове године у репрезентацији. Била сам и раније, а сада имам више аргумената за то.

Марина је рођена у Апатину, а шаховски стасала у Сомборском шах-клубу, под руководством Јосипа Декића. Рано је стигла до репрезентације и две појединачне сребрне медаље на петој табли, на европским првенствима 2017. и 2021. И то нису једине сребрне медаље, пре ове златне:

– На државном првенству 2021. испустила сам титулу у последњем колу, а прошле године сам била друга иза Ирине Чолушкине. Почели су да ме зову „сребрна Марина”. У Сенти сам имала необичан распоред, са пет најјачих на старту. Уочи петог кола, са Јованом Ерић, имала сам пола поена заостатка и знала да морам да играм на победу. Била је вратоломна партија, од квалитета више за мене до квалитета мање, из слабије у једнаку позицију. На крају Јована није прометила опасност од моје жртве коња. Сви су мислили да немам храбрости да одбијем реми, а требало је за преостала три минута израчунати да не губим пешачку завршницу ако до ње дође.

Марина са осмехом хвали услове у Сенти и пријатну ненаметљивост судија, Јасне Шакотић и Владице Андрејића. Објашњава зашто се од 2017. до данас њен рејтинг креће између 2.200 и 2.300 поена:

– Лош избор турнира и рад који није усклађен са такмичењима него са испитним роковима. Недостајало ми је да играм на јачим турнирима и добијем много више „батина”. Форма је нешто на чему мора да се ради, у шаху су и две недеље паузе превише.

Готово све наше шахисткиње се одлучују за студије и могућност „резервне професије”. Марина је и тај критични период завршила рано, са 22 године. Захваљује се породици као највећој подршци и сада може да рашири крила у шаху:

– Немам сталног тренера, то ми недостаје. Повремено радим с неким конкретно, а за форму зовем Ирину. Сада крећем да радим и на том сегменту – најављује нова првакиња Србије.

Рекло би се, у прави час. Време је да Марина Гајчин покаже шта може са много више слободног времена него претходних година.

Коначни пласмани

Шахисти: 1. Инђић 7,5 (из 9), 2. Маркуш 6,5, 3. Мил. Перуновић 6, 4-5. Иванишевић и Ивић по 5,5, 6. С. Тадић 4, 7. А. Ковачевић 3,5, 8. Лајтхајм 2,5, 9-10. Љепић и М. Ивановић по 2 поена.

Коначан пласман: 1. Гајчин 7,5 (из 9), 2-4. Чолушкина, Ерић и С. Ђукић по 5,5, 5. Манакова 5, 6. К. Остојић 4,5, 7. А. Јовановић 4, 8. Дрљевић 3,5, 9. А. Тадић 3 и 10. М. Станковић 1 поен.