Ударац на „пословне иконе Србије”

Да ли је храна код нас јефтинија или скупља него у окружењу, колико је и које благодети грађанству транзиционих земаља донела заштита конкуренције, односно контрола монопола и где се крије ђаво што празни новчанике по Србији?

Ово су само нека од питања на које би одговор струке радо чуо и обичан свет (протеклих дана додатно збуњен поново васкрслом расправом – има ли или нема монопола у Србији) и само неке од тема које ће ове недеље, у организацији Савеза економиста Србије и Црне Горе и српског Удружења корпоративних директора, на Милочерском економском форуму, окупити око 450 економских теоретичара и практичара.

Мада признаје да теоријски разлози иду у прилог контроли монопола и да је развијене привреде практикују због спречавања злоупотребе монополског положаја и развоја конкуренције, професор Драган Ђуричин, председник Савеза економиста Србије, у обимном уводном реферату за ово саветовање, између осталог, наводи своје аргументе зашто баш у Србији то и не би требало радити као другде – у развијеном свету. И зашто би Србија према својим монополистима требало да буде мање каприциозна и ригидна.

У случају Србије „ђаво је, каже, у детаљу”, а проблем види у начину на који се монополи контролишу.

Професор је забринут што у условима још ниске привредне активности држава административним мерама спутава развој компанија које, по његовој оцени, највише доприносе оживљавању привредне активности и које назива „пословним иконама Србије”.

– Више наших најбољих предузећа која представљају пословне иконе Србије има значајно тржишно учешће, али не због своје стратегије уништавања конкуренције у претходном периоду или због злоупотребе монополског положаја већ због транзиционе стагфлације и инвестиционе кратковидости, као кључних карактеристика привредног амбијента.

Стога, по Ђуричину, није рационално да компаније које су, како каже, „преживеле геополитичку катаклизму, држава кажњава у периоду геополитичке консолидације и економског оживљавања”.

Док јавност позива државу на жешћу антимонополску борбу и прижељкује да коначно неко буде и кажњен због злоупотребе монополског положаја, професор Ђуричин оцењује да су казне не само драконске (до 10 одсто годишњег прихода), већ се и неадекватно везују за укупан приход, „који не мора бити у корелацији са ефектом евентуалне злоупотребе монополске позиције”.

– Може се десити бесмислена ситуација, да предузеће које има губитак постаје дужник по основу казне за злоупотребу монополског положаја. Плаћање казне као процента од укупног прихода, у том случају, довело би до значајне докапитализације предузећа, односно до сужавања његове пословне моћи, страхује проф. Ђуричин, указујући и на опасност од раста „трошкова одржавања приватне својине”, кад они које Комисија за заштиту конкуренције оквалификује монополистима треба да докажу да то заправо нису.

На најаве државе да ће домаћу антимонополску регулативу уподобити европским стандардима, Ђуричин одговара критиком што контрола монопола није у складу са неким транзиционим законима и транзиционом политиком.

– На пример, приватизација одређених предузећа је обављена независно од степена њихове тржишне концентрације у тренутку приватизације. Накнадно увођење аргумента монополске позиције за стране инвеститоре значи ретроактивну меру. Ова ситуација може да доведе до сељења активности приватизованих предузећа, смањења нивоа инвестирања или до декуражирања потенцијалних инвеститора.

У прилог тези да контрола монопола не би требало да буде тако „ригидна” у овој транзиционој фази, професор оцењује да понашање предузећа у гранама веће концентрације не утиче суштински на раст инфлаторног притиска, указује да још постоји проблеми у техничкој анализи монополске позиције (кад је реч о дефинисању релевантног тржишта и подацима за израчунавање индекса концентрације) и констатује да величина и кадровска екипираност регулаторног тела уопште нису у складу са амбицијама законодавца.

А шта онда професор Ђуричин држави предлаже?

– У овој фази транзиције, када она губи ритам, регулатива не сме бити контрапродуктивна, односно, не сме сужавати прилику за развој, већ мора бити фино темпирана. Једна од мера у овој области може бити коришћење института који правна теорија и пракса ЕУ добро познају – института „условног одобравања концентрације”. Код старих грана код условног одобравања концентрације доминирају структурне мере, док код нових грана доминирају мере за дисциплиновање понашања предузећа – каже Ђуричин.

Предстојећи скуп биће прилика да копља на ову врућу, али и друге значајне транзиционе и посттранзиционе теме – од геополитике, преко инвестиција, конкурентности, нових финансијских инструмента до етике у корпоративном управљању укрсте теоретичари, практичари и регулатори, међу којима и председници комисија за заштиту конкуренције Србије, Црне Горе, Хрватске и Словеније.

Весна Јеличић