Биће боље у Лондону 2012.

Министарство за омладину и спорт спада у такозвана „мала” министарства, али по медијској пажњи и корацима које предузима свакако му тај атрибут не одговара. Министарка Снежана Самарџић-Марковић је често мета новинарске знатижеље.

Недавно усвојена Стратегија за младе Министарства омладине и спорта, прва такве врсте код нас, добра је основа за побољшавање положаја овог великог дела нашег друштва. Шта чинити да Стратегија не остане „мртво слово на папиру”?

И нама је најважније да се Стратегија спроводи. Очекујемо да влада до септембра усвоји акциони план, у новембру буџет и да га у децембру Скупштина изгласа. Стратегија за младе не може да се спроводи без средстава. Србија је земља стратегија и акционих планова и многи остану негде затурени и заборављени. Да се то не би десило, ми смо ишли до детаља и много младих је учествовало у томе. Чак 16.000 младих је дало свој допринос, а 46 невладиних организација је надгледало процес заједно с нама. Расписали смо конкурс за НВО који ће спроводити основне циљеве, попут рецимо „Млади и екологија”, „Млади и здрави стилови понашања”, „Млади и вршњачко образовање”, „Млади и безбедност”, „Млади и запошљавање”... И већ смо потписали уговоре са 73 НВО.

Шта још предузимате?

С владом Норвешке 17. октобра треба да потпишемо уговор о пројекту омладинског предузетништва. Осамдесет одсто запослених младих у Србији ради за плату, дакле друге. Ја бих волела да што више младих буду послодавци једног дана. Овај пројекат предвиђа да средњошколци, нарочито у техничким школама, похађају предмет где ће нпр. направити одређени бизнис план, истраживање тржишта, па да прикупе „капитал” тако што ће да направе акције које продају тати, мами, комшији, па ако зараде да им враћају... Они који су најбољи иду на сајмове, такмиче се између себе, а на националном и интернационалном сајму сретну и праве привреднике.

Фонд за младе таленте?

Стратегија за младе има визију да млади одлазе у иностранство, да се школују, такмиче, да виде своје вршњаке, да у другим земљама виде њих, да се упознају – али и да се врате. Али, како то остварити? Један од инструмената је тај фонд. Он је поновно установљен 24. јула ове године, а за председника је влада поставила мене. Првог септембра су расписани конкурси за 500 студената које ће студирати у иностранству. Конкурс је отворен до 15. септембра, док ће 1.000 студената добити новчану подршку за студије у земљи, а тај конкурс је отворен до 15. октобра.

Услов за добијање стипендије за школовање у иностранству је да после тога пет година раде овде, али им нико не гарантује да ће добити посао, већ само помоћ при запошљавању?

Прво, морамо да их обавежемо да се врате. То је улагање у људске ресурсе Србије, а не неке стране земље. Ово је један од начина да спречимо „одлив мозгова”. Било би незахвално да их обавежемо да раде у администрацији, ако им гарантујемо посао јер то једино можда можемо да им обезбедимо. Можда они желе да се запосле у одређеним корпорацијама. А ми ћемо им помагати кроз базу података, кроз каријерно саветовање, препорукама и на друге начине.

Омладином се данас највише бави полиција, уместо да читаво друштво брине о њој?

Утврдили смо да омладину тиште два централна проблема. Први је незапосленост, а други неинформисаност. Нема довољно програма за младе и нема довољно начина да се с њима комуницира. Један од симптома те чињенице је да су млади у ударним минутима вести и на првим странама дневних листова само ако су починиоци или жртве криминала. Ретко, готово скрајнуто, објављује се вест да је неко победио на математичкој олимпијади. То није фер према младима.

Двоје од петоро младих, статистички, бави се спортом у Србији. То није довољно?

То апсолутно није довољно. Ни због здравља нације ни због врхунског спорта, као ни због васпитне улоге спорта.

Закон о спорту се чека, дуго је у процедури. Шта ће он променити?

Закон о спорту је системски закон и он треба да промени неке ствари које у постојећем закону нису добро решене. Данас није регулисано здравствено осигурање спортиста. Уводимо и спортски надзор, да видимо ко су стручњаци који раде с децом и омладином, па и с врхунским спортистима. Хоћемо да пребацимо обавезе на Републички завод за спорт.

Недовољно улажемо у спорт. То се види по резултатима. Школе немају базене, сале, атлетска борилишта...

Не бих се сложила да улагања нису велика. Ево, за 25 одсто смо повећали буџет за спорт у односу на прошлу годину. Три пута смо више уложили, преко Олимпијског комитета, у олимпијске припреме и кандидате него у претходном циклусу. За две године пред Атину уложили смо милион евра а сада за Пекинг три милиона евра. Има помака. Сума новца је прилично велика, али његова дистрибуција треба да се поправи.

Нисмо задовољни резултатима наших у Пекингу. То јест, више смо очекивали. Наши суседи Мађари су, чини ми се, освојили девет медаља, Румуни седам, Бугари шест, Словенци пет, Хрвати четири... Ми, на крају, три комада.

Прижељкивала сам више али нисам незадовољна. Кад сам видела колико је јака конкуренција, како је то највиши степен такмичења, ипак сам задовољна. Не може спорт да буде много бољи од друштва из ког потиче. И спорт је у транзицији.

На Универзијади морамо да се покажемо и докажемо као домаћини, а не иде све како се планирало?

Могло је брже, могло је раније да се заврши оно што се тек сада завршава. Али узмите у обзир и да су и политички процеси ненамерно кочили организацију. Избори, на пример. Успорени су због тога неки други велики напори. Али, надам се да ће на крају све бити у реду. Нови организациони одбор ће убрзати рад и припреме.

Кажу да сте водили сина у Пекинг!

По одлуци Српског олимпијског комитета имала сам право да поведем пратиоца. Ја сам повела сина.

У последњих неколикогодина сте били високо котирани у три министарства, иностраних послова, одбране и омладине и спорта. Дипломирали сте светску књижевност.

Да ли је дипломираним студентима књижевности ускраћено да се баве дипломатијом? Битно је да човек који је у извршној власти зна да организује администрацију и држи је. Корисно је било да неко с дипломатским искуством пређе у Министарство одбране и примени то своје знање. А сматрам и да је у Министарству спорта корисно да буде неко са искуством из дипломатије и дисциплине. Говорим норвешки пошто сам радила претходно магистарску тезу о Ибзену, била сам и стипендиста Универзитета у Ослу. Говорим енглески, усавршавала сам га, између осталог, и на Харварду. То је ваљда добра квалификација, свуда, осим можда у Србији. А не видим шта је ту лоше за спорт, или омладину?

Има ли истине у причи да сте били ослобођени наставе физичког васпитања?

То је апсолутно нетачно. Измишљено из пакости.

Урушени су нам велики клубови, ређају неуспехе, у фудбалу, кошарци, рукомету...

Предузимамо неколико ствари. У кошарци очекујемо видљивије напретке. Доделили смо КСЈ 80.000.000 динара а и клубовима Црвеној звезди и Партизану по 20.000.000 динара да издрже, јер предстоји закон о приватизацији. Дошао је селектор Ивковић, што ми даје додатну наду... Што се фудбала тиче, уз помоћ норвешке владе, Уефе и нас, крећемо с градњом мини травнатих терена широм Србије да то буде база за развој младих фудбалера. Радна група за израду закона о приватизацији само што се није састала. Биће озбиљна и широка расправа. Неће бити причаоница и списак жеља, него се траже права конструктивна решења.

Колико ћемо медаља освојити у Лондону?

Не умем да гледам у длан, али се надам да ћемо освојити прилично. А кад се надам, то није без основа.