Деца на стадиону

Последњих неколико година, у обиљу социопатолошких појава у друштву код нас и ван граница наше земље, приметио сам једну која би требало да нас натера макар на размишљање. Реч је о учесталим казнама нашој спортској публици, приликом наступа наших тимова и репрезентација у разним такмичењима, конкретно фудбалским. Ради се о забрани присуства публике. Узроци казни су разни, али предњаче употреба пиротехнике, погрдно скандирање, али и политичке или патриотске пароле и обележја које тамо некога вређају. Ако се занемари узрок и оправданост казни, ипак упада у очи један неуобичајен модалитет тих казни. То је дозвољавање присуства на трибинама само деце животне доби до 14 година, са једним наставником на њих 50. Нема других ограничења. Телевизијски пренос иде редовно, а и сви други начини снимања и репродукције.

Много се у друштву говори о заштити приватности личности, о заштити породичних вредности, о непримереним садржајима на друштвеним мрежама, а посебно о заштити деце од могућег штетног утицаја друштвених мрежа и уопште интернета. У том смислу нема пардона ни према родитељима, као ни према најближим сродницима, ако објаве, на пример, слике голишаве деце на плажи или сличне интимне садржаје. Следе казне и забране. Ако је реч о заштити породичних вредности, поставља се питање зашто деца не би била на стадиону са родитељима, који би у тим тренуцима могли да делују и васпитно?

Много се данас говори о „шпијунским”, односно обавештајним активностима разних служби и невладиних организација, па се мислећи чланови друштва са правом питају, да ли је све баш онако како изгледа и да ли се иза неких наизглед добрих намера крије нешто сасвим друго? Последњих деценија имали смо прилике да чујемо и образложења људи који се баве обавештајним радом (усмене и писане исповести), да као основно у њиховом „раду” наводе посматрање и тражење слабе или осетљиве тачке у једном друштву или некој његовој ужој категорији. Шта би могло бити предмет посматрања деце која су у групи (филозофија групе)? Све. Од односа међу њима, начина и квалитета облачења, брендова који доминирају, употребе мобилних уређаја, заинтересованости за догађај којем присуствују, да ли певају химну и носе национална обележја или не, односа према ауторитету наставника, па до детаља који човеку у тим ситуацијама и не би пали на памет.

У мом окружењу сам раније већ изнео противљење тако конципираној „казни” за нашу публику. Од неких људи сам чуо да сам у тим размишљањима отишао предалеко. Помињао се „лов на вештице” и „теорија завере”. Наведени термини се увек појаве у полемикама, када неко почне да брани нешто што је наизглед нормално, а у ствари је најблаже речено за дискусију. Неки моји саговорници су се ипак сложили да у овом и оваквом кажњавању, има нечег недоследног што се тиче приватности деце, али и породице. Било је и оних који се потпуно слажу са овим мојим изнетим ставовима.

Повод за поновно размишљање о овој теми, биле су ми недавне трагедије деце у школи у Београду и селима у околини Младеновца. Дефинитивно сам одлучио да скренем јавности пажњу на то после најновије одлуке УЕФА, од пре неки дан, да се „ублажи казна” нашој публици, за предстојећи меч квалификација са селекцијом Мађарске, и да се уместо празних трибина, опет дозволи присуство деце старосне доби до 14 година.

Сматрам да се треба због свега изнетог, љубазно „захвалити” на ублажавању казне, али присуство само деце на стадиону не дозволити. На крају крајева, ову проблематику треба да размотре надлежне службе и министарства наше земље, ако нађу за сходно.

Др Борис Шеклер,

интерниста - реуматолог