Писма са вишком значења

Један од најуспешнијих превараната у српској (и хрватској) књижевности остаје, нема никакве сумње, Владоје Југовић (1876–1939). Иако је његову превару открио Илија Ивачковић још почетком 20. века (уз помоћ једног немачког часописа), Југовић је у "Лексикону писаца Југославије" остао као најмлађи писац. Наводно је у седмој години, под псеудонимом, објавио једну приповетку на немачком језику, да би у зрелим годинама (1904) то "своје" дело прерадио и објавио на српском језику, под правим именом.

Овом смелом оценом почиње књига Миливоја Ненина (1956), историчара књижевности и критичара, о преписци српских писаца "Ситне књиге", коју је објавио "Дневник – новине и часописи". У њој су сабрана нека од писама која, како приређивач каже, нуде "вишак значења". На крају ове "епистоларне читанке" дат је преглед најважнијих књига писама, код нас објављених.

Помињани Југовић заслужан је за упознавање Антуна Густава Матоша и Милете Јакшића и њихову преписку.

Како помоћи Матошу

Када је Милета Јакшић 1899. године у Кикинди објавио прву збирку песама, послао ју је, то знамо из његових бележница, Лази Костићу у Сомбор, Дучићу у Женеву и Матошу у Париз. Матош у писму (писаном ћирилицом), вељаче 1900. године, захваљује Милети на послатој књизи и моли за малу, макар незнатну помоћ. (Или, како сам Матош каже: проси!)

Да би помогао Матошу, М. Јакшић пише писмо Милану Савићу, уреднику Летописа Матице српске: "Матош је несумњив таленат (не хвалим га што он мене хвали) и ја не знам како се тај српско-хрватски народ није побринуо да га спаси од најелементарније невоље, коју ни животиње не познају – од глади! Ако не примите његов прилог у Летопис и ако га не наградите – ја ћу се врло осрамотити, јер је он тај рукопис на моје наваљивање и уздајући се на мене послао Матици Српској".

Матош у том тренутку живи у Паризу.

Да је Јакшићева молба услишена видимо из писма које је Матош упутио М. Савићу:

"Драги и поштовани Господине,
данас примих мјесто очекиваних 60 круна – 90 кр. И још не могу да се саберем од радости, да се у часу, када ме у домовини заборавило, када ми се не плаћају ни штампани радови, нашао доброчинитељ. Да је тај мој добротвор Србин, управо један од елите српске, може ми као искреном Хрвату само ласкати и ја се поносим знаком таквог пријатељства".

У тексту "Слике Алексе Шантића" Милош Црњански је описао вечери које је у Мостару проводио са старим песником. Алекса Шантић је уморан (већ невесело пише песме), а смисао поезије за њега је неповратно изгубљен. Црњански је својим суматризмом одједном унео смисао у Шантићеву поезију: указао се као краткотрајна, али велика утеха. Вечери су проводили лепо, иако су му, пише Црњански, "футуристи" били досадни.

Али, сведочи Ненин, има један детаљ који се посебно мора издвојити. Шантић је на вечерња дружења са Црњанским долазио радо, но "пренеражено" је (израз Милоша Црњанског) слушао стихове које му је Црњански читао. А читао му је песме Растка Петровића. Само би још један песник, слути Ненин, с оградом да је на терену нагађања, слушао песме Растка Петровића са "већом пренераженошћу", а то је Милан Ракић.

Захваљујући Јовану Пејчићу, данас је позната песма Милана Ракића, пронађена у пишчевој заоставштини, "Балада о српској поезији", из које доносимо део:

"Колико си данас ниска!
Уметничког нема рада,
Стих ти рамље, ритам страда,
Стоји празних речи писка,
Мрцварених, пуних јада:
Место "иште", пише "иска".
Национално тле сад влада".

У својој преписци Милан Ракић и Растко Петровић нису много говорили о литератури. Ту спорења нема.

Комесар СКЗ

Па следе нова писма.

Светислав Стефановић је стрељан "због сарадње са окупатором", новембра 1944. године , у ослобођеном Београду. Једна од оптужби је била да је "немачко-недићевски комесар СКЗ" (Српске књижевне задруге).

Када му је умрла жена Милана, 1931. године, Станислав Винавер му, између осталог, поручује: "А ако заборавимо себе: зар нисмо тада умањени, крњи. Како саветовати некоме да преболи бол! Али мислим, саветовати: да га носи да га подноси као свој живот, као себе сама, да с њим живи као са самим собом".

Стефановић је ухапшен 22. октобра 1944. године.

У његовом последњем писму, које је приређивач добио љубазношћу Иване Стефановић, стоји: "Треба ми зимски капут, 1 ћебе, 1 јастук, прибор за бријање и 1 пешкир; мало хлеба, сланине и 2 кувана јаја".

Слично је прошао и Тодор Манојловић, такође члан Комесарске управе СКЗ. Ухапшен је и саслушаван. Одузета су му грађанска права, што је значило живот без бонова и тачкица. Посебно је болно писмо из 1950. године, упућено Младену Лесковцу, у којем се каже да ће писати Бошку Петровићу, чим набави дописницу.

Тек почетком 1951. године, захваљујући упорности Младена Лесковца, мења се живот Тодора Манојловића и животне неприлике, како сам каже, постају животне прилике.