Најјачи стресни догађај је губитак посла

Какав је психички профил типичног транзиционог добитника, али и губитника, оног ко на крају због стреса, несналажења и или нечег трећег стигне код психијатра, не усуђују се да дефинишу ни психијатри са богатим искуством. Неуропсихијатар, директорка Института за психијатрију Клиничког центра Србије, професорка др Мирослава Јашовић-Гашић каже да бити богат не значи аутоматски да човек живи у складу са самим собом, да је задовољан и срећан.

– Трка за новцем и код нас је постала све већа и данас је за нашег човека најјачи стресни догађај губитак посла. Сећам се времена када је градња куће била највећи стрес. Данас губљење положаја у друштву највише погађа људе. Тако се издвојила велика група образованих људи, интелектуалаца који су се одједном нашли без основних средстава и уштеђевине. Ту су и пензионери, који себи једва могу да приуште оно најосновније, а камоли путовања или летовања и онда почиње да трпи њихов живот и у медицинском и социјалном смислу – каже професорка Јашовић-Гашић.

Највише психичких проблема и криза ипак имају људи који су тек прешли педесету, а тешко проналазе било какво запослење.

– У својим ординацијама психијатри су сада у прилици да виде и људе са изванредним каријерама, али који су се нашли у неким психичким кризама пролазног карактера и који после терапије и одговарајуће подршке успешно пролазе кроз ове кризе. Некада су то напади панике, а често и депресије после исцрпљења, али уз помоћ стручњака у већини случајева ова стања се релативно лако реше– објашњава саговорница.

Транзиција, непоштовање хијерархије и година искуства које је неко у свом послу стекао, поремећени систем вредности, тешке материјалне прилике и немогућност да се пристојно живи са платама или пензијама, код многих су, по речима наше саговорнице, довели да акутни стресови постану хронични. Онда емоције почињу да утичу све више на физичко здравље. Зато нашу саговорницу не изненађује велики број људи који у Србији узимају „бенседин”, односно лекове из групе бензодијазепама.

– У односу на Европу, по коришћењу лекова из ове групе, ми у Србији не разликујемо се много од њих. Сматрам да нема злоупотребе ових лекова у оној мери како се то некада сензационалистички представља у медијима, јер се погрешно наводи да је реч о наркотицима или дроги. У кризним тренуцима много је мања штета узети „бенседин”, него трпети и пробудити нешто горе по личност, јер све што се не лечи може довести до тешких депресија. Зато када особа осећа да је неефикасна у животу, да не ужива у животу, да не може да спава, да једе, није најстрашнија ствар ако у одређеној дози и одређено време узима неки лек из групе анксиолитика, међу којима су и поменути лекови – каже др Јашовић-Гашић.

Наша саговорница наглашава да ниједан лек не може да се даје у дугом временском периоду и у великој дози, али поменути лекови имају широк спектар, па могу ефикасно помоћи да се реши акутна криза у којој се неко нашао због различитих проблема у породици или на послу. Она примећује да постоји велики број особа које годинама узимају мање дозе лекова из ове групе, користећи их као психолошке поштапалице и које им дају једну сигурност да се лакше носе са све бржим темпом живота и све већим захтевима.

Занимљиво је, међутим, да су психијатри приметили нову категорију пацијената који им се обраћају

– Реч је о људима који код психијатра стижу из неке врсте помодарства, као што одлазе код маникира или педикира и који не знају шта ће више са собом. Наравно, они искључиво своје проблеме желе да реше у тајности, у приватној пракси. Понекад помислимо да психијатару долазе јер су видели на телевизији да тако раде богати у свету – примећује наша саговорница. Она додаје да и међу личностима из јавног живота има особа које се стручњаку обраћају из стварне потребе, јер правећи билансе схватају да нису постигли оно што су желели.