У банку по живот

Иако је министар здравља др Томица Милосављевић најавио прошле недеље да би Србија око 2010. године требало да добије прву јавну банку матичних ћелија из крви пупчаника, овај посао ће ипак захтевати нешто дуже време. Наша земља још нема закон о трансплантацији органа, ткива и ћелија, па Институтза здравствену заштиту мајке и детета „Др Вукан Чупић” не може да почне са сакупљањем крви из пупчаника.

– Када то буде урађено, истог тренутка почињемо да реализујемо план, а то је да за три године прикупимо 500 узорака крви, да се банка акредитује и да се укључи у такозвани „неткорд”, односно у умрежавање свих јавних банака матичних ћелија, у којем се тренутно налази више од 200.000 узорака. У нашој установи ће постојати регистар узорака, тако да ћемо размењивати информације са осталим центрима у свету, односно да ли њима треба неки наш узорак, или нама њихов – истакла је доцентдр Драгана Вујић, начелник Службе за трансплантацију костне сржи са лабораторијом за криобиологију, додајући да је цела прича покренута захваљујући разумевању Министарства здравља које је одобрило пројекат.

Банка је, наиме, део пројекта „Трансплантација матичних ћелија хематопоезе код деце у Србији”, који вреди 3,5 милиона евра и траје три године, а који су урадили стручњаци Института. Циљ је да се малишани из наше земље више не упућују стране болнице ради трансплантације костне сржи, већ да се интервенције раде управо у овој установи.

Наша саговорница наглашава да то колико наша земља касни у овој области говори пример проф. Ели Глукмен из Париза, која је чак пре 20 година урадила прву трансплантацију користећи крв из пупчаника код пацијента са урођеном врстом малокрвности. Давалац крви је била сестра болесника којој је одмах по рођењу из пупчаника извађена крв. Брату је оздравио и наставио да живи нормалним животом.

– Реално је да се у нашој земљи донира 1.000 узорака крви из пупчаника годишње. Осим јавних банака, које у свом саставу имају и породичне банке (када чланови породице донирају крв за оболелог рођака), ту су и приватне Међутим, вероватноћа да неко чије су ћелије из крви пупчаника остављене, оболи од леукемије је 1: 20.000. Колико сам упозната, до сада је обављено пет таквих трансплантација– истакла је др Вујић.

Предност матичних ћелија узетих из пупчаника је што су мање зреле и што не мора да постоји потпуна подударност примаоца и даваоца, а мана је то што се добија мали број ћелија, тако да се код одраслих особа које имају више од 40 килограма, морају дати два узорка. Умрежавањем са другим јавним банкама, време тражења одговарајућег узорка је скраћено са неколико година на седам дана.

– Урађено је више од четири хиљаде трансплантација у свету где је из јавних банака узимана крв пупчаника. До краја године планирамо да направимо флајере за породилишта, а касније да организујемо и предавања, да бисмо обавестили будуће родитеље шта значи узимање крви из пупчаника, да би били мотивисани да дају пристанак да се она узме после рођења бебе, јер би та крв ионако била бачена после порођаја – нагласила је наша саговорниица.

Узете ћелије се замрзавају у року од 24 сата, а после потапају у течни азот на температури од минус 196 степени Целизијусових. На тај начин, могу да се чувају 20 до 30 година.

– Будући да је за ову област потребно издвојити много новца и да држава не може увек да помогне куповином неког апарата, и код нас би било лепо, као што је случај у свету, да се и родитељи оболеле деце мотивишу и укључе у акцију налажења спонзора– закључила је др Вујић.

Осим јавне банке, Србији је неопходан и такозвани канцер-регистар, у којем би био бележен број оболелих од рака, дијагнозе пацијената и ток лечења, који већина европских земаља има и који може значајно да олакша рад лекара и лечење овог тешког обољења.

Данијела Давидов-Кесар

-----------------------------------------------------

Скупе трансплантације на Западу

На Западу трансплантација кошта минимум 100.000 евра, а неке и до 400.000 фунти, каже др Драгана Вујић. Она истиче да је у Институту за мајку и дете обављено 79 ових интервенција, као и да су неке коштале највише 85.000 евра, а било је и оних за које је издвојено пет хиљада евра.

– Када неког пошаљете на трансплантацију ван земље, не кошта само лечење, већ и пут, и трошкови пратиоца и дневнице... Када би се више интервенција обављало овде, то би била уштеда за државу – указује др Вујић.

Статистика каже да је 2002. године у Србији било између 1.500.000 и 1.700.000 деце, а према стандардима Европске групе за трансплантацију на овај број деце потребно је обавити између 33 и 36 трансплантација годишње.

Тренутни капацитети у Институту за мајку и дете, где постоји место у четири собе за четири пацијента, не могу да покрију потребе, па се овде обавља 20 трансплантација годишње, а пројектом које је прихватило Министарство здравља предвиђа се и проширење постојећих капацитета.