Маргиналије о демократији у Србији

Читам у новинама да је један од лидера опозиције позвао председника државе да „смени РЕМ” и да „промени руководство РТС-а”. То би, како из текста произилази, били први кораци на путу ка демократизацији Србије и услов за „праве изборе”.

Стицајем околности био сам председник УО РТС-а који је млађаног Бујошевића изабрао за генералног директора УО. Како тада тако сам и данас уверен да је његов избор био погрешан и супротан духу ЈМС. Због тога сам одустао од кандидатуре за други мандат у УО РТС-а. Упркос томе, јамчим да је избор овог јуноше био потпуно у складу са законом о ЈМС и процедуром коју предвиђа статут РТС-а. Напросто, реч је о легално изабраном директору који може бити смењен само на законом предвиђен начин, а не вољом или одлуком председника државе или на инсистирање опозиционих првака. Ако не научимо да је поштовање закона и процедуре један је од предуслова демократског поретка, чак и када исходи до којих демократске одлуке не одговарају нашем уверењу о доброти, правди и корисности, нећемо допринети демократизацији друштва. Напротив.

Слушам на неким вестима новинара који тврди, истичући то као специфичан српски куриозитет и деформитет, да се „ретко ко само захваљујући партијској и личној лојалности уздигао са места грађевинског керамичара и предузетника до највиших државних функција”. На страну што то није само српски куриозитет, већи је проблем што се таквим размишљањем доводи у питање једно од основних демократских начела – да свако има право да бира и да буде биран. Зашто керамичар или предузетник не би могли у демократском поретку да постану министри? Коју би то школу требало да заврше кандидати за будуће министре и постоји ли уопште школа за министре или се у свим државама на министарске функције долази на предлог партије које има већину у парламенту? Партијски живот има своју логику и правила, али шта год мислили о томе, партије су стуб савременог демократског поретка.

Можда је управо квазиелитизам и притисак чаршије учинио да неки од оних који су до функције дошли преко партије – а како би другачије – осете порив да по сваку цену докторирају како им се не би бројала академска зрнца и доводио у питање легитимитет да обављају некакву јавну функцију. Заправо један од кључних проблема демократије у већини земаља је тај што у представничким па и извршним телима седи неупоредиво мањи број оних са нижим образовним нивоом у односу на њихову заступљеност у популацији. Свакодневно се можемо уверити да људи без обзира на степен и врсту школске спреме веома добро могу да препознају свој интерес. Можда не могу увек да га артикулишу на прави начин, али га одлично разумеју. Суштина демократије и јесте у репрезентацији различитих интереса, а ко би могао боље да репрезентује на пример интересе радника, предузетника или сељака од њих самих.

Пре пар дана, новинарка једне телевизије послала ми је поруку у којој ме моли за коментар о „растућем насиљу у друштву”. Замолио сам је да ми пошаље неке податке, или било какав извор на који се позива како бих могао да коментаришем, јер је бесмислено да било шта кажем ако не знам на шта се стварно мисли. Више се, међутим, није јављала. О насиљу се у нашем друштву свакодневно говори. Не постоји ниједна друга друштвена тема ни реч која се више пута понавља у медијима. Некако је постало саморазумљиво да је насиље у порасту. Заправо једино што је извесно и голим оком видљиво јесте пораст неаргументоване приче о насиљу која сама по себи ствара утисак да је насиља много више него што га заправо има. Та прича је толико недиференцирана да се више и не спецификује на коју врсту насиља се мисли. Нико се не позива на упоредне податке, па чак ни на временске серије које би се односиле на кретање одређеног типа насиља у нашој земљи у различитим временским периодима.

Један од основних предуслова за смислен разговор о било којој теми у демократском друштву јесу подаци. Све остало је мање или више прикривена манипулација. Пре извесног времена тражио сам податке о вршњачком насиљу у школама. Поуздан извор нашао сам у једном извештају Уницефа у којем су наведени упоредни подаци о вршњачком насиљу у већини европских земаља укључујући и Србију. Подаци су се односили на период од 2006. до 2016. године, а истраживање у Србији је водио респектабилан тим. Био сам запањен када сам видео да је Србија у погледу вршњачког насиља у школама далеко испод европског просека. И шта ћемо сад?

Пре пар дана један пријатељ, иначе демократа по сопственом убеђењу, замерио ми је гостовање на једној телевизији. Питао сам га да ли је слушао то о чему сам причао. Рекао је да није и да то заправо није ни важно, важно је то што сам уопште био тамо. Ни раније није увек било најважније шта се каже. Често је од тога било битније ко каже, начин на који каже, а тек потом шта се каже. Било је, наравно, важно и време када се нешто говори, као и врста медија преко којег се порука шаље, али сада је дошло време да се о садржају реченог суди и према томе на којој телевизији или у којим новинама је нешто речено. Не разумем ту логику. Ако не слушамо оно што „други” кажу како ћемо с њима комуницирати? Ако нема комуникације како се може градити демократско друштво? Или можда и није идеја да се комуницира и да се гради демократско друштво.

Али коме и где ја то говорим?

*Професор на Филозофском факултету у Београду