Уљез са хладним очима

Дошло је пролеће, затим и лето, а они су долазили све ређе, понекад их данима није било. Дерек је набавио мотор.

Сада, кад год би чула за неку провалу, разбојништво или силовање, ма где да се десило, кривила је њих, али је мислила да је неправедна. Не могу они за све бити криви! У међувремену, чезнула је да оду. У њој је као квасац расла потреба да започне нови живот. желела је да заврши с овом несрећном кућом и мислима које су ишле уз њу.

Али, они су ипак долазили, понекад. Као да нису дуго одсуствовали, не рекавши ништа о томе где су били, ушетали би у дневну собу, и сместили се око ТВ-а, четворица или петорица њих, понекад чак и десеторица или једанаесторица. Нису више пустошили фрижидер - сада је унутра било веома мало тога. Доносили су енормне количине разноразних прехрамбених производа који су потицали из десетине земаља. Пице и киш; кинеску и индијску храну, пита-хлеб  пуњен салатом, тортиље, самозе, чили кон карн, пите и пасте и сендвиче. Били су конвенционални и задрти Енглези, зар не? Не би појели ништа осим онога што су њихови родитељи већ испробали! Изгледа да им није било важно шта једу, под условом да тога има много и могли су да просипају мрве и корице и кутије унаоколо, и ништа нису морали да спремају.

Она је спремала за њима и мислила - нећу још дуго.

Села би сама за велики сто док су они лешкарили с друге стране ниског зида, а звуци с телевизора чинили против-струју њиховим снажним, бучним, срдитим гласовима - гласовима отуђеног, непријатељског, игнорантског племена.

Ширина стола ју је смиривала. Када су га купили као одбачени месарски сто, имао је рапаву, на много места засечену површину, али су је изравнали столарским рендом и на том стадијуму свог постојања показивао је чисту, кремасту белину новог слоја дрвета. Она и Дејвид су га лакирали. Од тада, хиљаде руку, прстију, рукава, голих подлактица лети, образа деце којима је глава пала напред јер су заспали у крилу неком од одраслих, дебељушкастих стопала малих тетураваца које су подизали да туда ходају док сви аплаудирају, све то, двадесетогодишње глачање и миловање, дало је широкој плочи - била је сва од једног комада, одсеченог давних дана с неког гигантског храста - светлуцаву свиласту површину, тако глатку да су прсти клизили по њој. Испод ове коже лежали су уроњени чворови и пршљенови, њихов распоред јој је био добро познат. Мада, било је ожиљака по површини. Овде се видео смеђи полукруг где је Дороти спустила превише врућ тигањ па га, љута на себе, нагло подигла. Тамо је био вијугави црни оток, али Харијет није могла да се сети шта га је направило. Ако бисте сто гледали из одређеног угла, имао је поља прекривена сићушним јамицама или удубљењима, где су постављали металне подметаче да драгоцену површину сачувају од топлоте посуда.

Кад би се нагнула напред, могла је да у светлуцању види свој одраз - мутно, али довољно да се нагне поново назад, изван видокруга. Изгледала је као и Дејвид - старо. Нико не би рекао да има четрдесет две. Али, није то било обично старење кад коса седи, кожа постаје уморна: невидљива супстанца излучивала се из ње; отицао је из ње неки састојак који су сви узимали здраво за готово, који је био налик на слој масти, али није био стваран.

Наслањајући се назад одакле није могла да види свој нејасни лик, замишљала је како је, некада, овај сто постављан за гозбе и уживања, за - породични живот. Поново је замишљала сцене од пре двадесет, петнаест, дванаест, десет година, фазе кроз које је прошла палуба Ловатових, прво Дејвид и она, храбре наивчине, с његовим родитељима, и Дороти, и њеним сестрама... онда су дошле бебе и постале мала деца, нове бебе... двадесет људи, тридесет, гурало се око ове сјајне површине и огледало се у њој, додавали су друге столове на крајеве, проширивали овај даскама постављеним на ногаре... видела је како се овај сто продужава, и проширује, и лица како се окупљају око њега, увек насмејана лица, јер у овом сну нису примали на стан критику или несклад. И бебе... деца... чула је смех мале деце, њихове гласове, а онда широки сјај стола као да је потамнео, и појавио се Бен, уљез, уништитељ. Опрезно је окренула главу, плашећи се да код њега не надражи чула за која је била сигурна да их поседује, и видела га тамо, у његовој столици. Седео је одвојен од осталих, увек одвојен; и, као и увек, очи су му почивале на лицима других, проматрао је. Хладне очи? Увек је мислила да су хладне; али шта су виделе? Занете мислима? Човек би могао поверовати да он размишља, прима податке из онога што види и слаже их - али по унутрашњим обрасцима о којима она или било ко други нису могли ни да нагађају. У поређењу с грубим и неотесаним младићима, он је био зрело биће. Довршено. Комплетно. Осећала је да гледа, кроз њега, у расу која је свој врхунац достигла хиљадама и хиљадама година пре човечанства, шта год то значило, и узела овај облик. Да ли су Бенови људи живели у пећинама под земљом док им се ледено доба формирало над главом, јели рибу из црних подземних река, или се искрадали на површину, у бритки снег да намаме у замку неког медведа, или птицу - или чак људе, њене (Харијетине) претке? Да ли су ти људи силовали жене очева људске расе? И тако правили нове расе, које су напредовале и нестајале, али су можда оставиле своје семе у људској матрици, ту и тамо, да се појаве поново, као што се Бен појавио? (И можда су Бенови гени већ били у неком фетусу који се управо бори да дође на свет?)

Да ли је осећао њене очи на себи, као што би их човек осетио? Понекад би је погледао док га је посматрала - не често, али дешавало се да му очи сретну њене. Унела би тада у свој поглед ове спекулације, ове сумње, своју потребу, своју жудњу да зна више о њему - кога је, на крају крајева, она родила, носила осам месеци, иако ју је то умало убило - али он није осећао питања која је постављала. Равнодушно, лежерно, поново би одвратио поглед, и очи би му прешле на лица његових ортака, његових следбеника.

И виделе - шта?

Да ли се икада до сада сећао да га је она - његова мајка, али шта је то њему значило? - нашла на оном месту, и довела га кући? Нашла га кад је био бедна креатура, полу-мртва у лудачкој кошуљи? Да ли је знао да се, зато што га је довела, ова кућа испразнила, и сви су отишли некуд, оста-вили њу саму?

У круг и у круг и у круг - да сам га оставила да умре, онда бисмо сви ми, тако много људи, били срећни, али нисам могла, те стога...

И шта ће сада бити с Беном? Већ је знао за полусрушене зграде, пећине и шупљине и склоништа у великим градовима где су живели људи који нису себи налазили места у обичним домовима и кућама - морао је за то знати, јер где би иначе могао бити током оних периода од по неколико дана, или недеља, кад није долазио кући. Ускоро, ако је довољно често био део великих гужви, део оног елемента друштва који забаву тражи у нередима, уличним тучама, он и његови другови биће познати полицији. Он није био неко кога би лако могли превидети… опет, зашто је то говорила? Нико од надлежних није запажао Бена од како се родио... Кад га је она видела на телевизији у оној гужви, носио је јакну с подигнутом крагном, и шал, и личио је на нечијег млађег брата, можда Дерековог. Изгледао је као угојени школарац. Да ли је обукао ту одећу да би се прерушио? Да ли је то значило да зна како изгледа? Како је видео себе?

Да ли ће људи увек одбијати да га виде, да препознају шта је он?

То не би био, не би могао бити, неко од надлежних, ко би онда морао да преузме одговорност. Ниједан учитељ, или лекар, или специјалиста не би био у стању да каже: "Ево шта је он". Нити би то могао неки полицајац, или полицијски лекар, или социјални радник. Али, претпоставимо да једног дана не-ко ко је аматер у проучавању човека, можда неки антро-полог необичног соја, заиста види Бена, на пример како стоји на улици са својим ортацима, или у полицијском дво-ришту, и призна истину. Призна куриозитет... шта онда? Да ли би Бен могао, чак и тада, завршити као жртва науке? Шта би они радили с њим? Распорили га? Испитивали оне његове кости налик на тољаге, оне очи, и открили зашто му је говор тако груб и неспретан?

Ако се ово не би десило - а њено досадашње искуство с њим говорило је да је то мало вероватно - онда су њене прогнозе за њега биле још горе. Банда ће наставити да се издржава крађом, и пре или касније биће ухваћени. Бен, такође. У рукама полиције, он ће се опирати, и урлати, газити, и вриштати, ван себе од беса, и они ће га дрогирати, јер ће на то бити приморани, и убрзо ће бити онакав какав је био кад га је она нашла, на самрти, налик на xиновског пужа-го-лаћа, слабог и млитавог, у платненом покрову.

Или би можда могао избећи да буде ухваћен? Да ли је био довољно паметан? Ови његови ортаци, његова банда, свакако нису, одаје их узбуђење, занос.

Харијет је седела у тишини, звуци телевизије и њихови гласови допирали су кроз суседна врата. Понекад би брзо погледала Бена, а онда на другу страну, и питала се колико брзо ће сви једноставно отићи, можда и не знајући да се неће вратити. Она ће седети ту, крај тихог, нежног сјаја језера на које је личио сто и чекати да се врате, али се они неће вратити.

А зашто би и остали у овој земљи? Лако би могли отићи и изгубити се у толико огромних градова света, тамо се прик-ључити подземљу, довијати се некако. Можда ће врло ускоро, у новој кући, у којој ће живети (сама) с Дејвидом, гледати телевизор, и тамо, на снимку, у вестима из Берлина, Мадрида, Лос Анђелеса, Буенос Ајреса, видеће Бена, како стоји, понешто издвојен из гужве, зури у камеру својим гоблинским очима, или гледа лица у маси у потрази за још неким припадником сопствене врсте.

Превела с енглеског Тања Славнић