Десничари освајају Европу, једну по једну земљу

Да ли се влада Ђорђе Мелони трансформисала из крајње десничарске у мејнстрим, како тврде западни медији да би нагласили да се званични Рим прилагодио Бриселу или промене није ни било јер је европски политички мејнстрим толико урушен да се програм који заговара десница само олако уклопио?

Италија је десничарску власт званично добила у октобру док су се под плаштом разних влада широм Европе увелико провлачили популистички потези. Још су за француског председника Франсоa Оланда говорили да у намери да задржи власт он скреће толико удесно да би обећањима могао да постиди и десничарку Марин ле Пен, с којом се утркивао у најавама ко ће се пре отарасити сиријских избеглица. Потом је дошао Емануел Макрон, који је добио други мандат на платформи центристичког популизма.

Британски конзервативци издејствовали су подршку гласача за брегзит на антимигрантској реторици, а свака њихова наредна власт је радикалнија од претходне. И у Француској и у Великој Британији реч је о владама које нису десничарске, али су зажмуриле пред таквом политиком.

Десничарских влада у Европи све је више, ничу као печурке. Последња таква осванула је на финском тлу. Западни медији су раније говорили да је за овај тренд крив Доналд Трамп, који је талас популизма одаслао преко океана, иако политичка, социјална, културна, идентитетска питања нису адекватно третирана у Европи ни пре њега, што је довело до политичких последица.

Оживљавање деснице дешава се већ 20 година, а и поред тога што је медијски етикетирана као фашистичка, непрекидно јача, од Мађарске до Велике Британије. Говори се о десничарском пролећу, али буђење се одавно десило, јер као што рече Ђорђа Мелони, „грађани се више не препознају у левичарским утопијама”. Премијерка прве „тврде” десничарске владе у Италији од Другог светског рата обећала је лани, када је поздравила победу блока деснице и крајње деснице у Шведској, да ће идеје за које се залаже власт у Риму претворити у конкретне владине политике „као што то већ чине пријатељи у Пољској”. Потом је на скупу шпанске антимигрантске партије Вокс у Мадриду поручила да „само победом у нашим земљама Европа може да постане политички гигант, а не бирократски гигант”. Жестоко је тада критикована у Бриселу. У међувремену је дошла на власт, Европа јој сада „намигује” а Вокс је управо остварио велики резултат на локалним изборима и на путу је да се придружи коалиционој влади након избора у јулу. Сви они за мисију имају „заштиту граница” коју сада званично дели и ЕУ усвајањем новог пакта о миграцији, који би могао да преобликује начин на који се континент опходи према тражиоцима азила. Мејнстрим и десница више не флертују већ су у браку у који је Европа ушла ставивши под хипотеку своју центристичку традицију. У прилог томе говори и то што је, након што је усвојен миграциони пакт, Мелонијева отишла у Тунис, где планира да пошаље одбијене тражиоце азила чак иако нису одатле. Занимљиво је да је тамо отпутовала у друштву шефице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, која се иначе оштро противила идеји да Мелонијева дође на власт. Овај потез симболизује шире прихватање десничарске политике која је раније имала подршку само у Будимпешти и Варшави.

У „десничарској” мрежи се нашла и Финска, која је управо добила највише десно оријентисану владу од Другог светског рата. Странка крајње деснице Алтернатива за Немачку (АФД) први пут ће номиновати свог кандидата на изборима за канцелара 2025. АФД бележи раст и сад већ ужива подршку рекордних 20 одсто бирачког тела. Ројтерс примећује да је сам гест кандидовања израз амбиције АФД, најуспешније крајње десничарске партије у Немачкој још од времена нациста. Странка је корист имала од сукоба у Шолцовој коалиционој влади због новог закона о постепеном укидању система грејања на нафту и гас за који критичари кажу да би преоптеретио финансије грађана. Очигледно је да популисти боље пливају и расту како јача несигурност и пад стандарда грађана, што је сада случај у многим државама због рата у Украјини.

Све је више и центристичких партија широм Старог континента које исказују спремност да формирају владе са странкама крајње деснице. Овај тренд одразиће се на ЕУ, која ће следеће године бирати нови Европски парламент и реконструисати бриселско руководство.

Десница јача, не захваљујући Трампу, Матеу Салвинију или Ђорђи Мелони већ су они ту где јесу захваљујући чињеници да људи нису задовољни резултатима либералних демократија. Социјалдемократија је блиска интересима крупног капитала. Десница даје погрешна решења за проблеме, док левица не нуди ништа – поготову не сиромашнима.