Да ли је на помолу трајни мир у Нагорно-Карабаху

Бивше совјетске републике Јерменија и Азербејџан на прагу су тога да, после више од три деценије сучељавања и повремених оружаних окршаја, коначно обуставе непријатељства и постигну договор о међусобном признавању државних граница које су постојале до распада Совјетског Савеза 1991. године. Такав закључак произилази из изјава премијера Јерменије Николе Пашињана и председника Азербејџана Илхама Алијева на недавном састанку у Москви.

Пашињан је изјавио да је његова земља спремна да призна Азербејџан, укључујући и област и Нагорно-Карабах у његовом саставу. Алијев је поздравио ову изјаву, рекавши да је његова земља вољна да у том процесу активно и конструктивно учествује. Председник Русије Владимир Путин после састанка са обојицом лидера поздравио је њихове изјаве.

Нагорно-Карабах је подручје површине 4.400 квадратних километара на коме живи око 150.000 људи, готово искључиво јерменске националности. Утврђено је као аутономна област у оквиру Азербејџана 1923. године, када је завршено формирање СССР-а, иако се јерменска већина с том одлуком није слагала.

У првом јерменско-азербејџанском рату (1992–1994) живот је изгубило око 30.000 људи на обе стране. Наредни рат вођен је крајем 2020. године. Трајао је 44 дана, током кога је Азербејџан вратио под своју контролу неке области уз административну границу, а такође и делове самог Нагорно-Карабаха. Према руским изворима, погинуло је око пет хиљада људи на обе стране. Две године касније, Јереван и Баку били су на прагу новог оружаног конфликта. Септембра 2022. током граничних оружаних чарки погинуло је неколико десетина војника на обе стране.

Упркос спремности да се дугогодишњи спор оконча и потпише мировни уговор, до тог чина остаје још много препрека. Пре свега, није познато да ли ће и какву аутономију Азербејџан пружити територији Нагорно-Карабаха и да ли ће гарантовати безбедност његових грађана. Према наговештајима из Бакуа – никаква аутономија не долази у обзир.

Алијев је изјавио да Азербејџан захтева распуштање покрајинског парламента, тражи да противничка страна испоручи самозваног председника, а да министри, посланици и друга „службена лица” поднесу оставке. Захтевао је од власти Нагорно-Карабаха да „баце у канту за ђубре” своје лажне „државне атрибуте”.

По речима Алијева, сепаратизму је дошао крај, као и идеји „Мијанцума”, која промовише уједињење Нагорно-Карабаха с Јерменијом. Позвао је грађане Нагорно-Карабаха да се потчине законима Азербејџана и постану лојални грађани те земље.

Регулисање конфликта између Азербејџана и Јерменије има и шири међународни контекст. Тиме би се отклонило једно од жаришта на веома осетљивом подручју. Довољно је поменути веома лоше односе Јерменије и Турске који трају више од једног века, затим географску близину земаља између којих постоје спорови или се у њима доскора ратовало (Сирија, Ирак), па ровиту ситуацију у суседној Грузији (Јужна Осетија, Абхазија). Ту је и читаво подручје Кавказа са залеђем и мноштвом народа на том подручју који не живе увек у хармонији и миру. А ровита ситуација у тој области, уз антируску обојеност која би се могла наметнути са стране, одговарала би западним стратезима који би једва чекали да се отвори и јужни фронт у конфронтацији с Русијом.

Пажњу привлачи изјава Пашињана на самиту Европске политичке заједнице у Кишињеву да у рату у Украјини његова земља није савезник Русије. Додао је да Јерменија маневрише не зато што нема своје мишљење о ситуацији, него зато што земља има сувише сопствених брига да би решавала туђе. У Москви се с тим у вези изјављује да Кремљ „разуме” такву позицију Јерменије. Познато је, међутим, да су односи Москве и Јеревана партнерски и да Јерменија сматра Русију својим заштитником, а Русија Јерменију – малим, али поузданим партнером у овом ровитом региону.

Због мирног регулисања конфликта Јерменије и Азербејџана свакако би лакнуло и Русији, којој је ово била споредна и додатна брига и која настоји да одржи добре односе са обе земље. Поред специјалне војне операције у Украјини, Москви свакако није потребна још једна брига у близини њених јужних граница. А сама Јерменија, притешњена између исламских суседа – Турске, Ирана и Азербејџана, а само једним делом ослоњена на Грузију, вероватно би нашла више снаге и могућности за опоравак привреде и решавање других проблема, али ипак – настојећи да не остави на цедилу своје сународнике у Нагорно-Карабаху.

*Бивши шеф дописништва Танјуга у Москви