За помор диносаура крива два астероида

До јуче смо веровали да је виновник ишчезнућа диносаура (пре 65 милиона година) један астероид (помињала се и комета), сада је обелодањена претпоставка да су два прилично крупна. Ако се питате да ли су се оба одједном стропоштала на површину наше планете, у малој сте заблуди.

Најпре су се сударили у космосу (у астероидном појасу), а тек после готово сто милиона година једна овећа громада (десет километара у пречнику) срушила се делом на полуострво Јукатан, делом у оближњи Мексички залив. Амерички и чешки научници су недавно објавили у цењеном часопису "Природа" да се то догодило пре, отприлике, 160 милиона година. Нагле климатске промене су узроковале вишегодишњу таму, а облак прашине и ситних честица заклонио је сунце на обзорју доносећи дуготрајну зиму.

Од силине удара и један и други су се распршили у, најмање, сто хиљада мањих и већих одломака који су наставили да лутају, а с времена на време погађајући Месец, Венеру, Марс и Земљу. Како су "космички форензичари" разоткрили осумњичене?

Празнина у појасу

На рачунару су дочарали претпостављени судар проучавајући астероид Баптистина који језди истом стазом с неколико мањих стена. И установили су да различити остаци припадају истом големом астероиду, пречника 170 километара, на који је налетео мањи "небески сабрат", пречника 60 километара (чеони судар). У киши отпадака око 300 их је имало у пречнику око десет километара.

Космички "блиски сусрет" у астероидном појасу, између Марса и Јупитера, покренуо је ланац догађаја који су окончали геолошко раздобље креде, сматра астроном Вилијам Ботке из Југозападног истраживачког института у Болдеру (САД). На доказе је наишао претражујући обиље података прикупљених потанким осматрањем неба. Испитујући породицу "свемирског камења" названу Баптистина (према највећем члану који у пречнику има 40 километара), уочио је, дословце, празнину у астероидном појасу.

Одмах је схватио да је то последица привлачења Марса и Јупитера који су, завереничким надвлачењем милионима година, поједине стене одбацили према средишту Сунчевог система. Клизећи лагано приближиле су се Земљи, тако да је нека неизбежно морала да је погоди. Пратећи кретање садашњих крхотина на компјутеру, истраживачи су се вратили у веома давну прошлост, у време када је све започело.

Недоумице су зачас ишчилеле: пре 160 милиона година стену пречника 170 километара свом снагом је размрвила стена пречника 60 километара јурећи јој у сусрет. А веза с породицом Баптистина (око 20 одсто "свемирских стена" у близини наше планете је истог рода) успостављена је на основу хемијског спектра два данашња делића који су од истог састава, превасходно угљеников хрондит (силикат), као и првотна грађа Сунчевог система.

Два таласа ожиљака

Геолози су их пронашли у наслагама из Тихог океана и у великом удубљењу Чиксулаб (широко малтене 200 километара), надомак Јукатана. Без по муке су измерили да су стари 65 милиона година.

С вероватноћом од 70 одсто може се казати да је познати кратер Тихо (пречника 85 километара) на Месецу издубљен пре 108 милиона година остацима насталим сударом два астероида.

Први пут су, што је најзанимљивије, давнашња геолошка збивања на Земљи повезана са тајанственим астероидним појасом. Вилијам Ботке је, како каже, 90 одсто уверен да је размрсио загонетку у којој су годинама сумњичени час астероид, час комета за свеопшти помор највећих гмизаваца на нашој планети. И прошлогодишњу кишу прашине и метеора приписао је распаду астероида Веритас који се десио пре осам милиона година.

У претходним научним размишљањима преовладавало је да је поменути минерал пореклом из комета, јер га једино има у најстаријим телима наше небеске породице.