Ко је победио у дуелу Путина и Пригожина

Субота 24. јун била је дан опомене, како за Русију тако и за све оне који су спремни да из минулих догађаја извуку поуке за себе. Шта се у суштини десило? По ко зна који пут показало се да команданти на терену не размишљају једнако као њихове колеге који седе у заветрини, у неком добро чуваном штабу. Док први у лице гледају оне које ће колико сутра послати у сигурну смрт, ови други су занети бројкама, гледањем „шире слике”, играњем шаха у партији у којој се пиони руше једним покретом руке.

Управо то је доживела Русија. „Побуна” Јевгенија Пригожина, креатора и вође тзв. вагнероваца, групе плаћених војника, оних који су своју верност земљи под чијом заставом се боре исказали не марећи за сопствене животе, против „штапских мастиљара” није била ни неочекивана, ни изненадна. Па чак је и њен расплет, на неки начин, могао да се предвиди. Ипак, штета није занемарљива.

Прво што је пало у очи свима који се баве Русијом јесте да је бунт „вагнероваца” био врло јасно усмерен превасходно на актуелно војно руководство Руске Федерације. Тачније, на министра Сергеја Шојгуа и његове најближе сараднике. Другим речима, у целој акцији није било позива на промену режима, евентуалну смену председника Владимира Путина, промену спољне или унутрашње политике, приклањање неким страним силама, без обзира на то да ли су оне на истоку или на западу.

Па ни покрети војске, блокирање Ростова на Дону, ванредна ситуација у Москви и другим великим градовима нису од стране становништва доживљени као покушај државног удара. Као да су се сви питали шта се дешава. Можда и стога што незадовољство Пригожина није било ни непознато ни неочекивано, још од тешких борби за овладавање Бахмутом.

Али, дилеме су се јавиле. Да ли је могуће да се неки сличан израз незадовољства појави и неким другим поводом и у неком другом делу највеће државе на свету? Да ли Путин, заиста, чврсто држи узде власти у својим рукама? Да ли је окружен правим људима? Не у смислу да ли може да им верује, већ да ли су способни да изгурају оно што им је дато у задатак.

Дешавања у Украјини показала су да се рат не води само по правилима из уџбеника. Показао је и да генералске еполете не квалификују свакога за све сложене задатке. Сама чињеница да је од почетка тзв. специјалне војне операције промењено више главнокомандујућих на фронту, јер нису сви показали адекватну умешност, то најбоље потврђује. Испоставило се и да бити генерал у миру, бројати ракете и тенкове, распоређивати их уз границе, и бринути о животима војника под паљбом топова није исто.

Министар одбране Сергеј Шојгу (1955) у чијем правцу Пригожин и највише шаље своје стреле незадовољства, није оперативац. Називају га: генералом-политичарем. Али, током његовог министровања Русија се вратила у сам врх најмоћнијих оружаних сила на планети.

Валериј Герасимов (1955) актуелни је начелник Генералштаба Оружаних снага РФ и први заменик министра одбране. Реч је о стратегу за којег се тврди да је осмислио доктрину комбиновања војних, технолошких, информационих, дипломатских, економских, културних и других тактика у циљу постизања стратешких циљева. Због оваквог свог рада у САД проглашен је за – ратоборног. По многима, спада у оне који су „успели да сачувају официрску част”.

За разлику од ове двојице, Јевгениј Пригожин и Сергеј Суровикин су „људи са терена”, способни за брзе одлуке и још брже деловање.

Основно питање сада је – колико су догађаји од петка утицали на општи углед Русије, посебно међу савезницима, а колико на позицију председника Владимира Путина. Нема сумње да ће процене и коментари зависити од тога да ли руском шефу државе верујете више, мање, или уопште не верујете. Уосталом, управо у том правцу се крећу и први коментари. Тешко је, међутим, веровати да би „инцидент” од петка могао да утиче на његов рејтинг пред председничке изборе 2024.

Ваља истаћи и да је Путиново обраћање земљацима у овако тешкој ситуацији било, пре свега – смирено. И сама чињеница да је Пригожину и његовим људима, уместо казне, понуђено да се преместе на други фронт, у Белорусију, што су они без поговора прихватили, може да се посматра из два угла. Прво, тиме је јасно стављено на знање евентуалним западним агресорима какав одговор могу да очекују на том делу фронта, а са друге, да је све виђено тек на нивоу неспоразума, као и да су у новим околностима и регуларне руске војне снаге, без помоћи „вагнероваца” способне да спрече украјинску контраофанзиву.