Ko je pobedio u duelu Putina i Prigožina

Subota 24. jun bila je dan opomene, kako za Rusiju tako i za sve one koji su spremni da iz minulih događaja izvuku pouke za sebe. Šta se u suštini desilo? Po ko zna koji put pokazalo se da komandanti na terenu ne razmišljaju jednako kao njihove kolege koji sede u zavetrini, u nekom dobro čuvanom štabu. Dok prvi u lice gledaju one koje će koliko sutra poslati u sigurnu smrt, ovi drugi su zaneti brojkama, gledanjem „šire slike”, igranjem šaha u partiji u kojoj se pioni ruše jednim pokretom ruke.

Upravo to je doživela Rusija. „Pobuna” Jevgenija Prigožina, kreatora i vođe tzv. vagnerovaca, grupe plaćenih vojnika, onih koji su svoju vernost zemlji pod čijom zastavom se bore iskazali ne mareći za sopstvene živote, protiv „štapskih mastiljara” nije bila ni neočekivana, ni iznenadna. Pa čak je i njen rasplet, na neki način, mogao da se predvidi. Ipak, šteta nije zanemarljiva.

Prvo što je palo u oči svima koji se bave Rusijom jeste da je bunt „vagnerovaca” bio vrlo jasno usmeren prevashodno na aktuelno vojno rukovodstvo Ruske Federacije. Tačnije, na ministra Sergeja Šojgua i njegove najbliže saradnike. Drugim rečima, u celoj akciji nije bilo poziva na promenu režima, eventualnu smenu predsednika Vladimira Putina, promenu spoljne ili unutrašnje politike, priklanjanje nekim stranim silama, bez obzira na to da li su one na istoku ili na zapadu.

Pa ni pokreti vojske, blokiranje Rostova na Donu, vanredna situacija u Moskvi i drugim velikim gradovima nisu od strane stanovništva doživljeni kao pokušaj državnog udara. Kao da su se svi pitali šta se dešava. Možda i stoga što nezadovoljstvo Prigožina nije bilo ni nepoznato ni neočekivano, još od teških borbi za ovladavanje Bahmutom.

Ali, dileme su se javile. Da li je moguće da se neki sličan izraz nezadovoljstva pojavi i nekim drugim povodom i u nekom drugom delu najveće države na svetu? Da li Putin, zaista, čvrsto drži uzde vlasti u svojim rukama? Da li je okružen pravim ljudima? Ne u smislu da li može da im veruje, već da li su sposobni da izguraju ono što im je dato u zadatak.

Dešavanja u Ukrajini pokazala su da se rat ne vodi samo po pravilima iz udžbenika. Pokazao je i da generalske epolete ne kvalifikuju svakoga za sve složene zadatke. Sama činjenica da je od početka tzv. specijalne vojne operacije promenjeno više glavnokomandujućih na frontu, jer nisu svi pokazali adekvatnu umešnost, to najbolje potvrđuje. Ispostavilo se i da biti general u miru, brojati rakete i tenkove, raspoređivati ih uz granice, i brinuti o životima vojnika pod paljbom topova nije isto.

Ministar odbrane Sergej Šojgu (1955) u čijem pravcu Prigožin i najviše šalje svoje strele nezadovoljstva, nije operativac. Nazivaju ga: generalom-političarem. Ali, tokom njegovog ministrovanja Rusija se vratila u sam vrh najmoćnijih oružanih sila na planeti.

Valerij Gerasimov (1955) aktuelni je načelnik Generalštaba Oružanih snaga RF i prvi zamenik ministra odbrane. Reč je o strategu za kojeg se tvrdi da je osmislio doktrinu kombinovanja vojnih, tehnoloških, informacionih, diplomatskih, ekonomskih, kulturnih i drugih taktika u cilju postizanja strateških ciljeva. Zbog ovakvog svog rada u SAD proglašen je za – ratobornog. Po mnogima, spada u one koji su „uspeli da sačuvaju oficirsku čast”.

Za razliku od ove dvojice, Jevgenij Prigožin i Sergej Surovikin su „ljudi sa terena”, sposobni za brze odluke i još brže delovanje.

Osnovno pitanje sada je – koliko su događaji od petka uticali na opšti ugled Rusije, posebno među saveznicima, a koliko na poziciju predsednika Vladimira Putina. Nema sumnje da će procene i komentari zavisiti od toga da li ruskom šefu države verujete više, manje, ili uopšte ne verujete. Uostalom, upravo u tom pravcu se kreću i prvi komentari. Teško je, međutim, verovati da bi „incident” od petka mogao da utiče na njegov rejting pred predsedničke izbore 2024.

Valja istaći i da je Putinovo obraćanje zemljacima u ovako teškoj situaciji bilo, pre svega – smireno. I sama činjenica da je Prigožinu i njegovim ljudima, umesto kazne, ponuđeno da se premeste na drugi front, u Belorusiju, što su oni bez pogovora prihvatili, može da se posmatra iz dva ugla. Prvo, time je jasno stavljeno na znanje eventualnim zapadnim agresorima kakav odgovor mogu da očekuju na tom delu fronta, a sa druge, da je sve viđeno tek na nivou nesporazuma, kao i da su u novim okolnostima i regularne ruske vojne snage, bez pomoći „vagnerovaca” sposobne da spreče ukrajinsku kontraofanzivu.