Случај „Пригожин”

Нема тог система на свету који нема уз себе неког моћног појединца који оперативно из сенке опслужује тај исти систем и одржава га. Посебно то чини према владајућој структури која му је омогућила да се он размаше до одређене границе, а заузврат да свим могућим средствима помаже власт. Тога је увек било, тога има и данас, тога ће бити док је света и века. Но, ту је врло важно обратити пажњу на то размахивање до одређене границе. Дакле, тај појединац ће свакако имати за луксузан живот, имаће и неку врсту своје преторијанске гарде, чак и приватне војске, гомилу послова, биће моћан, контролисаће службе, чак ће некима и директно управљати, али све ће се то толерисати док ради за државу. Оног момента када његови интереси превазиђу државне интересе, а линија је увек танка и они који су алави увек се упецају, тог момента са таквим се раскрсти и замени се неким новим. Рецимо да је у Русији на делу нешто баш тако као што је описано.

Несумњиво, човек који је са својом приватном армијом значајно помогао Руској Федерацији да остварује њене интересе широм света и који је на украјинском фронту неколико кључних победа извојевао, Јевгениј Пригожин, очито је помислио да је дошло време да држава мало више служи њему, а он све мање држави. Уз очигледно сагласје да у руском војном командном кадру много тога не ваља, да постоје огромни примери корупције, незнања, издаје, јавашлука, што се иначе умногоме манифестовало баш у Украјини, ипак питање Пригожинове искрености да се са тим рашчисти доста је упитно. Тим пре, јер баш се за њега тврди да је он тај који је ратом и сукобима стицао енормно богатство, те да му корупција није страна појава. За све ово време њему је допуштено да направи паралелну војску која је у многим сегментима надмашила саму руску армију. Његов „Вагнер” има авијацију, хеликоптерске јединице, најбоље могуће специјалне јединице, оклопно-механизоване јединице, врхунску артиљерију, информативне центре, прислушне центре, паралелне безбедносне службе…

Практично, „Вагнер” је држава у држави. Тиква је пукла управо код чињенице ко ће већи плен од рата у Украјини да добије. Да ли „Вагнер”, који је јуначки освајао Соледар и Бахмут, а посебно руднике соли и разних других природних богатстава у тој области, или држава, јер је Русија Доњецку републику, Луганску републику, Херсонску и Запорошку област анектирала и припојила Русији. Вероватно је Пригожину речено да може одређени проценат да добије због заслуга од експлоатације тамошњих природних богатстава, али никако он да буде господар читавог посла, што се вероватно њему није допало. Додатно одбијање да се „Вагнер” кроз потписивање уговора са Министарством одбране стави под команду руске војске, заправо саме државе, дефинитивно је била та линија преко које је Пригожин прешао и повратка више није било.

Покушај насилног преврата који је наумио и његовог кадрирања по самој руској армији нешто је што је показало његову суштинску амбицију, а то је да на неки начин преузме државу. Нема дилеме да су му у много чему у томе помогле и одређене западне службе, јер су у њему виделе одличног сарадника који има снагу и потенцијал, а прилично је и омиљен код народа са све ореолом ратника и руског јунака, који би могао тај преврат да изведе.

Ипак, држава је далеко озбиљнија ствар од амбиција једног авантуристе и усуђујем се да прогнозирам да уколико сам не побегне негде на запад да ће бити ухапшен за издају и изведен пред суд. Но, свакако, Пригожин ће послужити као пример сваком на кугли земаљској да амбиција појединца никако не може да буде изнад државе, те да колико год да си моћан и колико год да ти је држава ту моћ на неки начин омогућила, а ти то ниси умео да прихватиш и да сам себе лимитираш, већ си хтео још, па до границе и да власт у потпуности преузмеш, то ипак тако не може. Таман да те на десетине служби других земаља плаћају и подржавају, једноставно то тако не иде.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa