Slučaj „Prigožin”

Nema tog sistema na svetu koji nema uz sebe nekog moćnog pojedinca koji operativno iz senke opslužuje taj isti sistem i održava ga. Posebno to čini prema vladajućoj strukturi koja mu je omogućila da se on razmaše do određene granice, a zauzvrat da svim mogućim sredstvima pomaže vlast. Toga je uvek bilo, toga ima i danas, toga će biti dok je sveta i veka. No, tu je vrlo važno obratiti pažnju na to razmahivanje do određene granice. Dakle, taj pojedinac će svakako imati za luksuzan život, imaće i neku vrstu svoje pretorijanske garde, čak i privatne vojske, gomilu poslova, biće moćan, kontrolisaće službe, čak će nekima i direktno upravljati, ali sve će se to tolerisati dok radi za državu. Onog momenta kada njegovi interesi prevaziđu državne interese, a linija je uvek tanka i oni koji su alavi uvek se upecaju, tog momenta sa takvim se raskrsti i zameni se nekim novim. Recimo da je u Rusiji na delu nešto baš tako kao što je opisano.

Nesumnjivo, čovek koji je sa svojom privatnom armijom značajno pomogao Ruskoj Federaciji da ostvaruje njene interese širom sveta i koji je na ukrajinskom frontu nekoliko ključnih pobeda izvojevao, Jevgenij Prigožin, očito je pomislio da je došlo vreme da država malo više služi njemu, a on sve manje državi. Uz očigledno saglasje da u ruskom vojnom komandnom kadru mnogo toga ne valja, da postoje ogromni primeri korupcije, neznanja, izdaje, javašluka, što se inače umnogome manifestovalo baš u Ukrajini, ipak pitanje Prigožinove iskrenosti da se sa tim raščisti dosta je upitno. Tim pre, jer baš se za njega tvrdi da je on taj koji je ratom i sukobima sticao enormno bogatstvo, te da mu korupcija nije strana pojava. Za sve ovo vreme njemu je dopušteno da napravi paralelnu vojsku koja je u mnogim segmentima nadmašila samu rusku armiju. Njegov „Vagner” ima avijaciju, helikopterske jedinice, najbolje moguće specijalne jedinice, oklopno-mehanizovane jedinice, vrhunsku artiljeriju, informativne centre, prislušne centre, paralelne bezbednosne službe…

Praktično, „Vagner” je država u državi. Tikva je pukla upravo kod činjenice ko će veći plen od rata u Ukrajini da dobije. Da li „Vagner”, koji je junački osvajao Soledar i Bahmut, a posebno rudnike soli i raznih drugih prirodnih bogatstava u toj oblasti, ili država, jer je Rusija Donjecku republiku, Lugansku republiku, Hersonsku i Zaporošku oblast anektirala i pripojila Rusiji. Verovatno je Prigožinu rečeno da može određeni procenat da dobije zbog zasluga od eksploatacije tamošnjih prirodnih bogatstava, ali nikako on da bude gospodar čitavog posla, što se verovatno njemu nije dopalo. Dodatno odbijanje da se „Vagner” kroz potpisivanje ugovora sa Ministarstvom odbrane stavi pod komandu ruske vojske, zapravo same države, definitivno je bila ta linija preko koje je Prigožin prešao i povratka više nije bilo.

Pokušaj nasilnog prevrata koji je naumio i njegovog kadriranja po samoj ruskoj armiji nešto je što je pokazalo njegovu suštinsku ambiciju, a to je da na neki način preuzme državu. Nema dileme da su mu u mnogo čemu u tome pomogle i određene zapadne službe, jer su u njemu videle odličnog saradnika koji ima snagu i potencijal, a prilično je i omiljen kod naroda sa sve oreolom ratnika i ruskog junaka, koji bi mogao taj prevrat da izvede.

Ipak, država je daleko ozbiljnija stvar od ambicija jednog avanturiste i usuđujem se da prognoziram da ukoliko sam ne pobegne negde na zapad da će biti uhapšen za izdaju i izveden pred sud. No, svakako, Prigožin će poslužiti kao primer svakom na kugli zemaljskoj da ambicija pojedinca nikako ne može da bude iznad države, te da koliko god da si moćan i koliko god da ti je država tu moć na neki način omogućila, a ti to nisi umeo da prihvatiš i da sam sebe limitiraš, već si hteo još, pa do granice i da vlast u potpunosti preuzmeš, to ipak tako ne može. Taman da te na desetine službi drugih zemalja plaćaju i podržavaju, jednostavno to tako ne ide.

Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista