Србија „запела” негде између

Да! Сви смо то знали. Таква смена генерација не може да прође безболно. Све и да у питању нису биле девојке које су синоним за женску репрезентацију Србије, за све успехе који су у претходној деценији прављени, тај велики корак није могао тек тако да се пређе.

Иако је Србија два квалификациона циклуса – за Светско првенство 2022. и Европско првенство 2023. године – прошла без пораза. Иако је Србија у Сиднеју играла сјајно, освојила шесто место. Могла је можда и боље да у четвртфиналу није ударила на непобедиве САД. Мање важно. Тај велики прелаз није могао тек тако да се пређе.

Светско првенство јесте показало да и овај подмлађени тим Србије „има нешто”. Оно „нешто” што је требало да покаже на Европском првенству у Словенији.

Уосталом - све што се десило после Токија, па све до Сиднеја, било је подређено Евробаскету и Љубљани.

Не, нико није рекао да је ту одбрана злата из Валенсије циљ. То чак ни када сте у свом најјачем саставу не можете да „најавите”. Јесте се причало о медаљи, као „обавези” Србије. Али је примарни циљ био пласман у олимпијске квалификације како би наш тим задржао континуитет учешћа на великим такмичењима.

Треба подсетити колико су нас наше кошаркашице „размазиле” чудесним резултатима у претходној деценији.  Јер ,пре Рија 2016, наше женске репрезентације на Олимпијским играма није био од Сеула 1988!!! Да ли је треба напоменути да су, рецимо, и наши мушкарци прекочили Токио, Лондон и Пекинг. Ово тек да се схвати колико пласман на Олимпијске игре није лако остварити. Колико је то нешто огромно!

А наше даме су се и сада, у том новом, подмлађеном саставу, који је и током такмичења у Словенији истрпео бројне „ударце”, избориле за шансу да се боре за своје треће узастопне Олимпијске игре. А освојиле су бронзу у Рију, играле полуфинале у Токију, уколико је то заборавио.

Ова прича не може без подсећања и на објективне околности у којима живи женска кошарка у Србији, уопште женски спорт.

Можемо да почнемо од мањка интересовања јавности које даље повлачи са собом и мању популарност, а што даље води ка не баш пребогатој бази из које ће доћи неке нове репрезентативке. Ту је и не баш најидеалнији стручни рад, озбиљан мањак тренера, на свим нивоима, посебно са најмлађима. Наравно, све то због услова у којима се ради.

Рекло би се, зачарани круг.

И онда долазимо до коначног „производа” – не много квалитетне домаће лиге. О томе већ дуже време прича и селекторка Марина Маљковић. Јер, то њој прави највећи проблем. Све гласније предлаже и решења. Подсећа на 2011. и 2012, када је у Партизану имала на окупу костур репрезентације.

Да ли је тако нешто решење и сада? Селекторка то боље зна.

Једно је сигурно – можда не морамо одмах да кренемо „јако”. Од једног евролигаша, два клуба у Еврокупу... Али, некакво решење је хитно потребно. Јер, проблем није од јуче.

Можда би се то могло и следеће рећи. И наше најбоље играчице су расле далеко од Србије. Соња Васић је са 16 година отишла у Барселону, Јелена Брукс са 18 у Шопрон. Ана Дабовић никада и није играла у Србији. Александра Црвендакић као тинејџерка ке отишла из Звезде... Њих помињемо јер су лидери репрезентације. А таквих примера је много! Превише!

Да ли би оне постале то што јесу да су остале у Србији? Није то лако написати. Па нек остане на нивоу реторичког питања.

А оне на које се сада „ослањамо” и од њих очекујемо да буду нове Соње, Ане и Јелене, још мање везе са Србијом имају. Јована Ногић, Ивана Раца, Анђела Дугалић рођене су, расле и кошаркашки се развијале далеко од домовине... Ту су јер су их из Кошаркашког савеза Србије пронашли, убедили да изаберу Србију, укључили у млађе репрезентативне селекције, „гајили” их до сениорског тима.

Играчица из домаћих клубова – нема. Или их је врло мало.

Сурова стварност, коју није баш тако лако променити.

Ипак, уз све ово, или упркос овоме, Србија је и у Љубљани могла боље. Не кажемо то ми, то кажу репрезентативке.

– Овај тим није показао ни 50 одсто онога што може – поручила је Тина Крајишник, после победе над Црном Гором.

– Нисмо одиграле утакмицу у којој смо се добро осећале – рекла је и Александра Црвендакић.

– Наша одбрана – понављала је Саша Чађо.

Зато – само једна утакмица, она против Мађарске, не Белгије, одузела је Србији шансу да се бори за медаљу.

- Као да имамо страх од великих утакмица – рекла је Марина Маљковић после победе над Немачком. Поменула је и мањак искуства.

И рекла је истину.

Истина је да је Србија на овом првенству „запела” негде између објективних и субјективних околности. Да је урадила доста, али и да је могла можда и више. Да је стала негде на 50 одсто. То је било довољно за олимпијске квалификације. Замислите само за шта би сто посто било довољно.

Још десет места за Париз

Европско првенство у Тел Авиву и Љубљани, као и остали континентални шампионати који се играју овог лета, доносило је и пласман на олимпијске квалификације.

Као и пред Токио, и пред Париз ће се играти четири квалификациона турнира, са по четири екипе. Како ће квалификације, ван конкуренције, играти и САД и Француска, које као светски шампион, односно домаћин, имају право директног учешћа на играма, за Париз је остало још 10 слободних места.

За њих ће се борити шест европских селекција: Белгија, Шпанија, Мађарска, Србија, Немачка, као и Француска.

У квалификације иду и две најбоље селекције са Афробаскета (28. јул – 6. август), као четири најбоље пласирана тима са Азија купа (26. јун – 2. јул). Док ће ове године Фиба Америка играти „претквалификације” које ће дати два учесника олимпијских квалификационих турнира, плус САД као светски шампион и најбоље пласирани тим Америку – па 2023 (1–9. јул).

КОНАЧНИ ПЛАСМАН

 1. Белгија

 2. Шпанија

 3. Француска

 4. Мађарска

 5. Србија

 6. Немачка

 7. Чешка

 8. Црна Гора

 9. Италија

10. В. Британија

11. Грчка

12. Словачка

13. Летонија

14. Турска

15. Словенија

16. Израел

Пласман од 7. од 16. места одређен је према резултатима екипа у такмичењу по групама