Новац по Курану

Бишкек би могао да израсте у регионални центар исламског банкарства, објавио је председник Киргистана Бакијев,срећан због тога штоје (саудијска) Исламска развојна банка обратила пажњу и на Киргизију. Реч је о једном пилот пројекту ИРБ, киргиске владе и киргиске Екобанке, приватне институције која је одлучила да се испроба у банкарскимактивностима заснованим на начелима шеријата, верски заснованог права које забрањује послове чији је учинак људска невоља.

У свету развијених, сличан захтев је малтене неразумљив –говорити о новцу и моралу заједно! Али, међу муслиманима се не мисли да су једно и друго обавезно увек у противуречности, па из тога произилазеи одређене особености исламског банкарства. На пример, није допуштено улагати у зараду од послова с дуваном или алкохолом. Или, допуштено је позајмити, али на позајмљени новац не сме се захтевати камата. Када је посреди штедња, уместо зарачунавања и исплате интереса по улозима, средства штедиша се улажу у послове из којих банка и власници улога извлаче и деле профит. Даље, не допушта се трговање новцем (пребацивањем средстава из валуте у валуту). Обичај дозвољава зараду, али налаже да се добит стиче на неки други начин, рецимо продајом робе и услуга и сл.

Укратко, древне, мада хипертрофиране, финансијске трансакције се не негирају, у мери у којој се оне само покушавају прилагодити неким другачијим салдо-излазима. Због чега Бакијев мисли да је његовој земљи потребно и банкарство, с правилима различитим у односу на класично? Верује да би исламско банкарство могло мотивисати 55 земаља чланица Исламске банке за развој да инвестирају у киргиску економију. Бишкеку су потребна спољна улагања, а мање му је важно одакле су и по каквим правилима.

Одредница „исламско” упућује на архаичност шеријатског пословања с новцем,међутим реч је о релативно новом феномену, за који се верује да је први пут испољен у Египту, после 1960. године.Такозвани нафтни бум седамдесетих помогао је процвату исламског банкарства на Арабијском полуострву. Одатле, оно језахватило Блиски исток, Иран и проширило се по југоисточној, а сада и централној Азији. Прихваћено је, рецимо,у Пакистану и Индији, а приспело је и на Запад, у САД и Велику Британију. Вероватно због великог броја муслимана који живе у тим срединама.

Ипак, продор у централну Азију (као и у земље Магреба) спорији је него што се жели (због историјских, социолошких и психолошких разлога ), па то инспирише Развојну банку Саудијаца да проналази прикладнијеформе наступања. У Киргизији, јавни несимпатизер овакве новости је чак и шеф Националне банке Марат Алапајев,уверен да исламско банкарство не одговара „у основи секуларном карактеру” финансијског система земље. Оно, говори Алапајев, може према томе бити „само експериментално”, а никако коначно киргиско решење.

Исламисти, са своје стране,доказују да „стандард (пословања) јесте и остаје стандард”, а шаријасистем је само једна од апликација, па се „превише и не разликује од традиционалног банкарства”. Позивају се успут на „велики број западних банака” које клијентима већ „нуде иисламске финансијске продукте”, па ништа страшно није произашло. Исламско банкарство је атрактивно грађанима, рецимо због спремности да с њима подели ризик улагања. А шта је рђаво у томе што се противи инвестицијама у коцку, порнографију, дуван или алкохол?

И тако, док на једној страни нека врста полемике траје и продужава се, на другој расте број већ обухваћених држава,чланица Исламске развојне банке. Иза ње је данас Организација исламских земаља, а осим Киргистана пристyпили су јој Казахстан, Таџикистан, Туркменистан и Узбекистан, сви одреда заинтересовани за исламске инвестиције у развој.

Другим речима, брат је мио, макоје вере био –само нека је с парама. А Развојна банка финансира индустријске пројекте и програме помоћи сиромашнима, нешто за чим се у централној Азији вазда вапије