Савет младим колегама је да пређу у политичаре

Није баш најкомфорнија позиција за мене да будем на месту онога ко одговара на питања. Поготову што чак и не знам шта ће ме Иван Станковић питати. Често сам био у ситуацији да одговарам на питања у медијима или у јавним наступима. Мислим да је то лакше и захтева мање припрема, али је необично кад немате контролу над питањима. Али што се тиче наступа у Београду сада сам од медија аванзовао међу уметнике јер смо део уметничког фестивала Белефа. Изгледа да моја извођачка каријера иде узводном путањом. Пре 24 године наступао сам у Атељеу 212, сад ћу бити у  Народном  позоришту у Београду. Одувек сам сањао да наступим  на тој сцени.

Боб Гарфилд један од најпознатијих новинара и колумниста у Америци, неумољиви водитељ бритког и духовитог језика биће гост програма „Белеф разговори – добре приче” у недељу увече 25. јуна од 19.30 сати на великој сцени Народног позоришта у Београду,  а овако је за „Политику” коментарисао како је бити у улози онога ко одговара на питања.

У разговору са Иваном Станковићем, аутором и водитељем емисије „Шта сам теби и ко сам себи”, а у оквиру овогодишњег 31. Београдског летњег фестивала (Белеф) шармантни Боб Гарфилд причаће са српском публиком о будућности медија, рекламама и медијском хаосу изазваном дигиталном револуцијом…

– Овде сам, пре свега, после много година дошао да се дружим са породицом и пријатељима које нисам видео дуго времена. Ја сам  „српски зет” и веома волим свој српски део живота. А овом приликом  са мојим пријатељем, сада и колегом водитељем  Иваном Станковићем, имаћу и разговор на сцени Народног позоришта у Београду. Упозорење: наш наступ неће имати срећан крај – каже Боб Гарфилд.

Важите за једног  најпознатијих новинара и колумниста у Америци. Колико је деликатно стићи до тог статуса?

Искрено речено највећи део моје каријере произлази из чињенице да сам био на правом месту у право време, другим речима имао сам среће! Поред тога, то је питање схватања да мишљење није гласно изговорена емоција. Мишљења су аргументи подржани доказима. То је приступ који нећете наћи на интернету.

Две деценије били сте коаутор и водитељ недељне емисије „О медијима”. Какве су биле ваше медијске слободе, запажања, импресије? Који је рецепт за медијско трајање?

Слобода је била неограничена у смислу да нисам имао никаква ограничења у одабиру тема, саговорника, у својим запажањима. Али са том слободом ишла је и велика одговорност. „О медијима” је био један од најслушанијих радијских програма широм Америке и веома критички оријентисан према актуелним светским догађајима и њиховом представљању у највећим медијима, у „Њујорк тајмсу”, „Вашингтон посту”,  на Си-Ен-Ену, Фоксу који је често био тема наших најжешћих критика. Али бавили смо се и светским медијима нарочито у време великих критичних дешавања, ратова и револуција као оних у Египту и Либији. То значи да сам пре сваког интервјуа или прилога са тимом наших продуцената, или са људима на местима дешавања, имао озбиљне припреме, истраживања и проверу најситнијих чињеница да бих своја сучељавања засновао на неприкосновеним подацима.  Ту није било места за било какву импровизацију или „слободу импресија”.  Ми смо разговарали с великим медијским именима некад и са сенаторима или холивудским звездама и често са академским личностима, у зависности од тога чиме се емисија бавила јер  смо појам медија третирали кроз различите аспекте – од новинарских брифинга Беле куће, до Холивуда, „Нетфликса” и „Фејсбука”. Да одговорим на ваше питање, рецепт за трајање више од две деценије и за преко милион и по слушалаца чине поверење, бескомпромисност и спремност да се поставе непријатна питања.

Колико познајте наше српске медијске прилике?

Не познајем добро медијску сцену у Србији,  иако сам имао додира с медијима овде и као онај који интервјуише и као онај ко је био интервјуисан. За своју емисију о медијима разговарао сам током година са неколицином српских новинара укључујући и чувеног Верана Матића тадашњег главног уредника радија Б 92. Мислим да сам му још 2000. године после промене режима у Србији у интервјуу поставио питање: „Шта ће се десити сада,  када од герилског, херојског радија постанете мејн стрим телевизија?” Врло добро сам познавао  и легендарног Богдана Тирнанића. Сада не пратим до танчина вашу медијску сцену, али мислим да имам неки општи  утисак који није релевантан за јавност док не стекнем више информација.

Каква је судбина медија и реклама у времену дигиталне револуције?

На ту тему сам још  2007. написао читаву књигу која се зове „Сценарио хаоса”.  Тад ме највећи део телевизија и агенција називао проповедником пропасти.  Петнаест година касније пропаст је стигла. Одговорићу на ово питање кроз најпростију аритметику. Године 2000. сав рекламни приход у свету био је дељен између неколико десетина хиљада медијских кућа у свету. Сада, услед појаве дигиталних медија, иста количина новца мора бити подељена међу неколико милиона медија. А половина тог новца одлази на „Гугл”, „Фејсбук” и „Епл”. Јасно је да је овај економски модел неодржив и зато, иако се број оних који производе садржај безброј пута увећао, квалитет и профитабилност се великом брзином приближавају нули. И  за то нема решења. То се неће променити.

Које савете и сугестије бисте упутили младим колегама?

Младим колегама бих поручио да новинарство убрзо неће бити исплативо као каријера.  А можда неће ни постојати. Изаберите каријеру која неће бити замењена вештачком интелигенцијом. Саветујем вам да пређете у политичаре.