Стадион као средство друштвених подела

Стадион ни издалека није само практична грађевина која служи организовању такмичења, утакмица и разних догађаја и која треба да обезбеди добар поглед, сигурност и комфор. Његова колосалност, величина и оригиналан дизајн заслепљују и не допуштају да се допре до његове суштине и онога шта он у једном дубљем контексту представља. Стадион је пре свега један симбол, израз орјентације друштва и отеловљење духа времена и зато да би био што боље разумљив, са њим као феноменом пре свих требало би да се баве херменеутичари.

У ширем културолошком контексту саме грађевине и њихово место у свему, најбоље очитавају тежње и вредносни пут једне нације или цивилизације. Друштва у којима зграде државних или војних институција доминирају градским рељефом са сигурношћу се могу прогласити тоталитарним или ауторитарним. С друге стране може се приметити да у друштвима која су усмерена према култури највреднији градски простор заузимају музеји, позоришта, биоскопи, и мада се и вештачки може стављати акценат на неке институције (огромне палате правде, универзитети или оперске куће), у бити то персонификује стање духа нације. Запажен је и тренд, откад је култура постала крајње комерцијализована, да таква места добијају посебан облик и места у топографији града. Све у свему, ако нпр. у Америци најупадљивије и највеће граћевине чине пословне и трговачке зграде, берза, поп-музеји, филмски студији и тв куће онда се може лако закључити о каквој се култури ради. У томе има удела и њихова опседнутост величином, која није само грандоманија по себи већ служи и потврди доминације и прогреса, што су и остале културе узеле као парадигму и тиме истичу своју глобалнополитичку моћ и економски напредак. Стадиони подлежу истом принципу, и то се кристално јасно види кад се погледа какви и колики стадиони ничу у деловима света који убрзано достижу висок стандард.

Постоји мишљење да је стадион данас још једино место где се сви чланови једног друштва могу да окупе поводом исте ствари и са истим мотивима. Фудбалу се приписује та магична моћ да успева да уједини богате и сиромашне, успешне и неуспешне, старе и млад, али то је романтична слика коју форсирају фудбалски пропагандисти; по њима фудбал и уопште спорт имају снагу да бришу друштвене разлике и неједнакост и да, између осталог служе да повежу све људе и противречности данашњег друштва. Стадион управо супротно, није ништа друго до „теорија“ друштвене поделе. Сваки његов сектор уствари представља једну друштвену класу, или људе са приближном куповном моћи. Готово увек, број различитих сектора на стадиону је једнак броју класа у друштву, иако је тај прелаз данас мање изражен, јер и социолошка наука налази већи број класа, подкласа итд. То би се могло упоредити са класичним комунистичким стадионима који нису били подељени на секторе, јер се бар идеолошки радило о такозваном бескласном друштву, заснованом на принципима апсолутне једнакости и солидарности. Друга је ствар што је у пракси то изгледало мало другачије и што су места владајућих бирократа и генерала увек била одвојена. Стадион је увек служио репродукцији владајуће догме.

Данас људи са различитим финансијским могућностима имају јако мало међусобних контаката, поготово на том комунитарном нивоу, иако на тренутак заиста може да се учини да би стадион могао бити то место. Међутим, стадион није ништа друго до потврда друштвених односа и још дубље учвршћивање свести о различитим етажама друштвеног поретка и хијерархији. Некадашња политичка синтагма „гвоздена завеса” која је раздвајала идеолошки подељен свет и данас постоји и то као граница унутар самог друштва, између класа и људи уопште, као потврда процеса гетоизације и елитизације, изолованости... И у свему томе, јавља се све већи слој људи који себи не може да приушти улазницу за утакмицу, јер се фудбал све више окреће куповно јачима. Улазнице су све скупље, приступ постаје све ексклузивнији.

Цео стадион, а посебно вип-ложа као његов посебан део, има многе специфичности које прожимају психолошке, политичке и социолошке импликације и мотиви. Ложе, вип-простор, „краљевски сепаре”, спонзорски и премијум „лаунџ” налазе се на централном делу сваког стадиона или хале, дакле на месту који обезбеђује најбољи поглед на сва дешавања. Гледати са висине и у сваком тренутку знати шта се дешава није обичан физички феномен већ пре свега елито-политички. А са друге стране, на оне који су „доле” то има јак психолошки утицај. Само за наивне може бити случајност да они код којих је сконцентрисана моћ и богатство обично живе на узвишењима и брдима, да су најлуксузнији они хотели са најбољим погледом, да су канцеларије и седишта најкрупнијих фирми у највећим небодерима, или да „пентхаус” само ретки могу да имају. Можда би се узгред, могло и закључити да тај визуелно психолошки поглед на свет временом постаје и суштински поглед на свет. Рецимо, један догађај или појава изгледа другачије у зависности из колико се различитих углова гледа, јер избор и доступност перспектива је кључ што бољег разумевања друштва и вредности. Надаље, то што сви ти релевантни људи од којих зависи цео друштвени живот имају обезбеђено централно место на стадиону кореспондира са општим, глобалним, али и историјским трендом централизације моћи и њене концентрације на што мањем простору. Граде се све модерније вип-ложе, „оклопљене” скоро непровидним стаклом тако да они у другим деловима стадиона не само да не виде ко је у њима, већ имају осећај да су стално проматрани, и ту се исто назиру јасне клице орвеловског друштва.

Део стадиона резервисан за вип-госте, спонзоре, политичаре има и своје унутрашње специфичности и динамику повезане са широм друштвеном сликом. Ту долази до најдиректније интеракције оних који имају моћ одлучивања и сваку другу врсту моћи. Ту се спаја пословна елита са политичком елитом, власници крупног капитала са елитом знања итд. И ту не долази само до контаката пословне природе већ се везе и партнерства остварују и на приватном нивоу. Одавно се већ зна да је „плава крв” обичан конструкт племства и ројалиста и да по строго изолованом наследном принципу не може ништа „елитно” да се развија. Тако се развија нове врсте аристократије што се можда најбоље види у ложама стадиона. Интелигентни и образовани, рецимо директори, адвокати, инжењери спонзорких фирми, или пак политичари стапају се са онима који имају капитал и тако бивају интегрисани. Та симбиоза је формула која се развија од самих почетака буржоаског друштва. Избегава се контакт са осталим члановима друштва, тако да је пропусница за ложу уствари карта за један ексклузиван свет у коме се отвара много више могућности него било где друго. Иако постоји и онај део паметних и креативних који се гнушају тога и нису опседнути високим позицијама и сјајем, ово је ипак у бити гледано у задњих пар векова једна изразита историјска матрица кроз коју долази до константног увећања генетског фонда. А уз то вип-ложе данас, као ни једно друго место, подсећају на средњовековни дворац са својом раскоши, луксузом и сјајем. Као некад, тако и сад он привлачи нужно велики број лепих и атрактивних жена које допиносе читавом гламуру али исто тако и лепшем потомству.

На крају, из свега се може видети и да је стадион један од великих друштвених инструмената селекције.

Он је доказ једне велике историјске константе, а то је да је владајућа, корпоративна или политичка елита увек имати одвојено и изричито наглашено место, радило се о аренама, колосеумима, хиподромима или модерним стадионима. Стадион данас осликава друштвене односе са акцентом на оно шта је на врху, док су питања поделе и вертикалне померљивости оног „испод” мање важна.

Аутор је фудбалер Базела 
и репрезентативац Србије