Сви други су криви

"Политика" је 5. и 7. октобра пренела Танјугове извештаје о промоцији једне књиге у Москви. Некадашњи министар одбране СФРЈ Вељко Кадијевић, чије је име на Интерполовој међународној потерници, говорио је о својој новој књизи "Контраудар. Мој поглед на распад Југославије". Из Танјугове информације није јасно да ли је књига објављена на руском или на српском, односно којој је читалачкој публици намењена. Са Кадијевићем се појавио и некадашњи министар одбране СССР-а Дмитриј Јазов.

Тешко је дати оцену књиге коју овдашњи читаоци нису имали прилику да виде, па се може говорити само о ономе што је пренео Танјуг. Може се закључити да је Кадијевић поновио неке своје раније интерпретације одговорности за распад земље, али и понудио нека нова "открића". Од нових информација, за које нема потврде у досадашњим домаћим и страним изворима, најударнија је она о намери Стипе Месића и Анте Марковића да, уз помоћ армије, свргну Фрању Туђмана и Слободана Милошевића, што је Кадијевић одбио. Ново је такође да су Слободан Милошевић и Муамер ел Гадафи предлагали да ЈНА преузме власт у земљи, што је Кадијевић такође одбио. Гадафи је, према Кадијевићу, имао и друге идеје: приликом генералове посете Либији у јесен 1991. предложио му је да војним пучем свргне српско руководство. Како су неколико дана пре њега код Гадафија били Глигоров и Изетбеговић, Кадијевићу је било јасно откуд ветар дува. Ове иницијативе Кадијевић не помиње у својој првој књизи "Моје виђење распада – војска без државе", коју је "Политика" објавила 1993. године.

Списак одговорних за распад Југославије је, по Кадијевићу, подуг. Немци, Американци који преузимају од њих координацију распада Југославије и посебно амбасадор Зимерман, Милошевић и Јовић који су "већ тада водили двоструку игру према Србима у Босни, Херцеговини и Хрватској" (са чим се Кадијевић није слагао), Месић, Дрновшек и Тупурковски (који је био на сталној вези "са америчком амбасадом у Београду"), Глигоров и Изетбеговић, затим Гадафи и, на крају, Горбачов, који није хтео да прими Кадијевића, приликом његова два покушаја да од колеге Јазова добије потврдан одговор на питање хоће ли "нас СССР заштитити од евентуалне интервенције Запада, ако идемо на употребу војске". Оба пута је одбијен.

За разлику од свих ових криваца, једино се Кадијевић борио да се Југославија сачува и кад у томе није успео поднео је оставку. "Милошевић заиста није командовао ЈНА док сам ја био савезни секретар, а од момента моје оставке преузео је на себе апсолутно командовање војском."

Кадијевић тврди да је Милошевић од њега (у Јовићевом кабинету) тражио да "ЈНА узме власт у своје руке и похапси све које треба", али се он томе супротставио. Тако Кадијевић није писао 1993. А Јовић у свом дневнику бележи 3. октобра 1990: "Вељко ми каже, онако успут, да треба ’макнути само сто људи и све ће бити у реду. Војска, за случај потребе, спрема такве планове. Каже да ће их мени показати. Гледам га и ћутим. То први пут чујем." Двадесет другог октобра: "Разговор у ССНО. Вељко, Аџић, Бровет са још неколико њихових сарадника и ја. Разматрамо концепт могућег решења кризе војном акцијом, ако другог излаза не буде било." Једанаестог фебруара 1991. Јовић цитира процену војног врха и Ставове оружаних снага СФРЈ о разрешењу кризе у земљи: "Војни врх процењује дефинитивно да се ситуација у земљи не може решити без јасне и чврсте најаве употребе силе"...

Тринаестог марта Кадијевић позива Милошевића и Јовића на консултацију. Јовић бележи: "Није било никакве консултације. Вељко нам је дословно рекао, у присуству генерала Аџића: ’Идемо на војни удар. Независно од тога да ли ће или неће усвојити предложену одлуку. Ако је усвоје, она ће нам само у првих 48 ч. бити покриће за мобилизацију, а ако одбију, мобилизацију ћемо извршити сами...’ Питао сам га шта се подразумева под војним ударом. Одговорио је: смењивање Владе и Председништва... Слободан ништа није ни питао ни коментарисао... Кад сам саслушао Вељка, рекао сам да ћу сутра, после седнице, поднети оставку; да седница највероватније неће одобрити захтеване мере и то ће ми бити јак разлог. Оставићу војсци простор за деловање. Разговараћу са Ненадом Бућином и Југославом Костићем да поступе исто." Пошто је Председништво, у својству Врховне команде, са пет према три, одбило предлог о увођењу ванредног стања, Кадијевић је на крају рекао: "Штаб Врховне команде – обавештавам вас – узима себи право и обавезу да одмах, након ове одлуке, процијени ситуацију и повуче консеквенце које из ње произлазе. Хвала."

Јовићево сведочење веома се разликује од тврдњи Кадијевића. Коме веровати? Јовић води белешке такорећи свакодневно, цитира документе. Милошевић је одмах схватио какву опасност та књига представља и сменио га је по брзом поступку. Кадијевић ништа није рекао о свему томе у својој првој књизи из 1993. године. Што се тиче тврдње о сукобу са Милошевићем, вреди цитирати његову информацију из прве књиге: "Ја сам предложио Слободана Милошевића за председника СИВ-а". Кад је реч о тврдњи да је војска тек после његове оставке постала "српска", ваља поменути да Кадијевић у својој првој књизи обелодањује да је ЈНА веровала само оним члановима Председништва СФРЈ који су подржавали Милошевића: "Дио предлога смо износили пред цијелим Предсједништвом, а дио само пред оним његовим члановима који су радили за Југославију."

На седници Председништва од 12. јула прочитано је писмо којим Зимерман преноси забринутост Вашингтона поводом мобилизације ЈНА и упозорење да би "прибегавање војној акцији у Хрватској или ма где другде у Југославији, уколико би се користило против хрватских власти или у интересу једне нације, било крајње опасно и имало би катастрофалан учинак, како на наше билатералне односе, тако и на положај Југославије у међународној заједници". Бранко Костић предлаже закључак Председништва: "Извлачење ЈНА из Словеније и утврђивање нових државних граница, уз прихватање отцепљења Словеније као већ проведеног чина". Јовић: "Ја сам разговарао са Дрновшеком. Сматра да би оваква одлука била добро прихваћена у Словенији." Кадијевић: "Ако се наши приједлози не прихватају, ја ову мјеру, ово што дио Предсједништва тражи – повлачење из Словеније – уважавам, али као изнуђену мјеру... Иначе ово што дроби овај Зимерман (маше писмом амбасадора Зимермана) и слично друштво, то је против интереса ове земље... Ушли смо у ситуацију у којој више без крви не може бити, она је већ ту... Ако не прихватите наше предлоге, онда се спремимо за рат" (према стенограму са седнице).

Тако је говорио Кадијевић 1991, а другачије шеснаест година касније.

председник Европског покрета у Србији, председник Спољнополитичког савета Владе Србије