Svi drugi su krivi

"Politika" je 5. i 7. oktobra prenela Tanjugove izveštaje o promociji jedne knjige u Moskvi. Nekadašnji ministar odbrane SFRJ Veljko Kadijević, čije je ime na Interpolovoj međunarodnoj poternici, govorio je o svojoj novoj knjizi "Kontraudar. Moj pogled na raspad Jugoslavije". Iz Tanjugove informacije nije jasno da li je knjiga objavljena na ruskom ili na srpskom, odnosno kojoj je čitalačkoj publici namenjena. Sa Kadijevićem se pojavio i nekadašnji ministar odbrane SSSR-a Dmitrij Jazov.

Teško je dati ocenu knjige koju ovdašnji čitaoci nisu imali priliku da vide, pa se može govoriti samo o onome što je preneo Tanjug. Može se zaključiti da je Kadijević ponovio neke svoje ranije interpretacije odgovornosti za raspad zemlje, ali i ponudio neka nova "otkrića". Od novih informacija, za koje nema potvrde u dosadašnjim domaćim i stranim izvorima, najudarnija je ona o nameri Stipe Mesića i Ante Markovića da, uz pomoć armije, svrgnu Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića, što je Kadijević odbio. Novo je takođe da su Slobodan Milošević i Muamer el Gadafi predlagali da JNA preuzme vlast u zemlji, što je Kadijević takođe odbio. Gadafi je, prema Kadijeviću, imao i druge ideje: prilikom generalove posete Libiji u jesen 1991. predložio mu je da vojnim pučem svrgne srpsko rukovodstvo. Kako su nekoliko dana pre njega kod Gadafija bili Gligorov i Izetbegović, Kadijeviću je bilo jasno otkud vetar duva. Ove inicijative Kadijević ne pominje u svojoj prvoj knjizi "Moje viđenje raspada – vojska bez države", koju je "Politika" objavila 1993. godine.

Spisak odgovornih za raspad Jugoslavije je, po Kadijeviću, podug. Nemci, Amerikanci koji preuzimaju od njih koordinaciju raspada Jugoslavije i posebno ambasador Zimerman, Milošević i Jović koji su "već tada vodili dvostruku igru prema Srbima u Bosni, Hercegovini i Hrvatskoj" (sa čim se Kadijević nije slagao), Mesić, Drnovšek i Tupurkovski (koji je bio na stalnoj vezi "sa američkom ambasadom u Beogradu"), Gligorov i Izetbegović, zatim Gadafi i, na kraju, Gorbačov, koji nije hteo da primi Kadijevića, prilikom njegova dva pokušaja da od kolege Jazova dobije potvrdan odgovor na pitanje hoće li "nas SSSR zaštititi od eventualne intervencije Zapada, ako idemo na upotrebu vojske". Oba puta je odbijen.

Za razliku od svih ovih krivaca, jedino se Kadijević borio da se Jugoslavija sačuva i kad u tome nije uspeo podneo je ostavku. "Milošević zaista nije komandovao JNA dok sam ja bio savezni sekretar, a od momenta moje ostavke preuzeo je na sebe apsolutno komandovanje vojskom."

Kadijević tvrdi da je Milošević od njega (u Jovićevom kabinetu) tražio da "JNA uzme vlast u svoje ruke i pohapsi sve koje treba", ali se on tome suprotstavio. Tako Kadijević nije pisao 1993. A Jović u svom dnevniku beleži 3. oktobra 1990: "Veljko mi kaže, onako usput, da treba ’maknuti samo sto ljudi i sve će biti u redu. Vojska, za slučaj potrebe, sprema takve planove. Kaže da će ih meni pokazati. Gledam ga i ćutim. To prvi put čujem." Dvadeset drugog oktobra: "Razgovor u SSNO. Veljko, Adžić, Brovet sa još nekoliko njihovih saradnika i ja. Razmatramo koncept mogućeg rešenja krize vojnom akcijom, ako drugog izlaza ne bude bilo." Jedanaestog februara 1991. Jović citira procenu vojnog vrha i Stavove oružanih snaga SFRJ o razrešenju krize u zemlji: "Vojni vrh procenjuje definitivno da se situacija u zemlji ne može rešiti bez jasne i čvrste najave upotrebe sile"...

Trinaestog marta Kadijević poziva Miloševića i Jovića na konsultaciju. Jović beleži: "Nije bilo nikakve konsultacije. Veljko nam je doslovno rekao, u prisustvu generala Adžića: ’Idemo na vojni udar. Nezavisno od toga da li će ili neće usvojiti predloženu odluku. Ako je usvoje, ona će nam samo u prvih 48 č. biti pokriće za mobilizaciju, a ako odbiju, mobilizaciju ćemo izvršiti sami...’ Pitao sam ga šta se podrazumeva pod vojnim udarom. Odgovorio je: smenjivanje Vlade i Predsedništva... Slobodan ništa nije ni pitao ni komentarisao... Kad sam saslušao Veljka, rekao sam da ću sutra, posle sednice, podneti ostavku; da sednica najverovatnije neće odobriti zahtevane mere i to će mi biti jak razlog. Ostaviću vojsci prostor za delovanje. Razgovaraću sa Nenadom Bućinom i Jugoslavom Kostićem da postupe isto." Pošto je Predsedništvo, u svojstvu Vrhovne komande, sa pet prema tri, odbilo predlog o uvođenju vanrednog stanja, Kadijević je na kraju rekao: "Štab Vrhovne komande – obaveštavam vas – uzima sebi pravo i obavezu da odmah, nakon ove odluke, procijeni situaciju i povuče konsekvence koje iz nje proizlaze. Hvala."

Jovićevo svedočenje veoma se razlikuje od tvrdnji Kadijevića. Kome verovati? Jović vodi beleške takoreći svakodnevno, citira dokumente. Milošević je odmah shvatio kakvu opasnost ta knjiga predstavlja i smenio ga je po brzom postupku. Kadijević ništa nije rekao o svemu tome u svojoj prvoj knjizi iz 1993. godine. Što se tiče tvrdnje o sukobu sa Miloševićem, vredi citirati njegovu informaciju iz prve knjige: "Ja sam predložio Slobodana Miloševića za predsednika SIV-a". Kad je reč o tvrdnji da je vojska tek posle njegove ostavke postala "srpska", valja pomenuti da Kadijević u svojoj prvoj knjizi obelodanjuje da je JNA verovala samo onim članovima Predsedništva SFRJ koji su podržavali Miloševića: "Dio predloga smo iznosili pred cijelim Predsjedništvom, a dio samo pred onim njegovim članovima koji su radili za Jugoslaviju."

Na sednici Predsedništva od 12. jula pročitano je pismo kojim Zimerman prenosi zabrinutost Vašingtona povodom mobilizacije JNA i upozorenje da bi "pribegavanje vojnoj akciji u Hrvatskoj ili ma gde drugde u Jugoslaviji, ukoliko bi se koristilo protiv hrvatskih vlasti ili u interesu jedne nacije, bilo krajnje opasno i imalo bi katastrofalan učinak, kako na naše bilateralne odnose, tako i na položaj Jugoslavije u međunarodnoj zajednici". Branko Kostić predlaže zaključak Predsedništva: "Izvlačenje JNA iz Slovenije i utvrđivanje novih državnih granica, uz prihvatanje otcepljenja Slovenije kao već provedenog čina". Jović: "Ja sam razgovarao sa Drnovšekom. Smatra da bi ovakva odluka bila dobro prihvaćena u Sloveniji." Kadijević: "Ako se naši prijedlozi ne prihvataju, ja ovu mjeru, ovo što dio Predsjedništva traži – povlačenje iz Slovenije – uvažavam, ali kao iznuđenu mjeru... Inače ovo što drobi ovaj Zimerman (maše pismom ambasadora Zimermana) i slično društvo, to je protiv interesa ove zemlje... Ušli smo u situaciju u kojoj više bez krvi ne može biti, ona je već tu... Ako ne prihvatite naše predloge, onda se spremimo za rat" (prema stenogramu sa sednice).

Tako je govorio Kadijević 1991, a drugačije šesnaest godina kasnije.

predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, predsednik Spoljnopolitičkog saveta Vlade Srbije