Музика може донети промене

Са свега 13 година, Маи Кои бежи из свог сиромашног села и одлази у Сајгон. Једно вече видеће наступ певача у неком бару, и пошто схвати да се то добро плаћа, одлучује да постане певачица. До својих раних двадесетих година објавила је четири албума поп песама. Али, ниједна од њих није постала хит и Кои размишља да одустане, али јој отац предлаже да напише песму која би славила њихову земљу. Тако пише „Вијетнам”, оду лепотама земље, која постаје хит. Побеђује на такмичењу „Песма године”. Све радио-станице радо пуштају њену песму. Кои наступа на вијетнамској телевизији свако вече. Комунистичка влада Вијетнама користи ову песму за промоцију туризма. Песма „Вијетнам” омогућава Кои све о чему је маштала као дете – новац, славу и, што је најважније, благослов комунистичке владе, што је ставља у жижу интересовања свих медија.

Упркос својој слави и богатству, Кои се не осећа испуњено у тој новој улози, посебно због стравичног односа државе према људским правима. Почиње да се пита да ли може да искористи свој статус звезде, као и музику, и да нешто промени у земљи коју воли. Отворено заговара слободу говора и женска права, и чак изазива озбиљан скандал у конзервативном Вијетнаму када у једном интервјуу каже да не планира да се уда нити да има децу. Када власти почну да цензуришу њене песме, чак и оне патриотске, Кои одлучује да „прескочи” владин одбор за цензуру и следећи албум издаје без њиховог одобрења. Насловна песма са албума „Селфи оргазам” постаје хит. У првој недељи од објављивања албума, ова песма на популарном музичком сајту одслушана је 300.000 пута. Али већ крајем седмице влада врши притисак на сајт да уклоне песму са интернета, и тако шаљу поруку Кои и другим извођачима: земља је под чврстом влашћу Комунистичке партије и никакво одступање неће бити толерисано.

Решена да не одустане, Кои одлучује да искористи своју популарност и да се кандидује за парламент и тако скрене пажњу на проблем цензуре. Како њена кампања постаје све популарнија, нарочито међу младима, државни медији престају да о томе извештавају. Кои креће у интернет кампању која допире до 100 милиона Вијетнамаца који су на друштвеним мрежама. Делује као да би Кои могла да освоји место у парламенту, али на дан избора њеног имена нема на гласачким листићима, избрисано је без икаквог образложења. Кои и даље не одустаје, и одлучује да искористи свој утицај да закаже састанак са америчким председником Бараком Обамом, током његове посете Ханоју. У недељи у којој је састанак био заказан, многима од планираних учесника, активиста и бораца за људска права, или је одређен кућни притвор или су приведени. Кои успева да стигне на састанак и да седне поред Обаме. Али, он није у могућности да јој помогне. Вијетнамске власти су бесне због сусрета Клои са Обамом и ускоро јој забрањују да наступа било где у земљи.

После забране наступа, без икаквог приступа државним медијима и под константном присмотром, Коин статус поп звезде брзо бледи. Али она и даље одбија да ћути. Саставља нови бенд „Дисиденти” и одлучује да сними још један албум, са жељом да инспирише људе да јој се придруже у борби за слободу.

Снимање последње сцене филма, у којој Кои покушава да оде из Вијетнама, показало се као најнапетије за читаву филмску екипу. Пошто је снимање на аеродрому у Ханоју забрањено, сниматељ је тајно снимао Кои док пролази кроз полицијску и царинску контролу. „Нисам ока склопио недељу дана”, каже продуцент филма. „Сви смо били на ивици живаца.... Кои је прошла кроз толико тога, урадила је тако много, и да то буде завршено њеним хапшењем на аеродрому док покушава да напусти Вијетнам, то би просто био бесмислен крај једне такве приче о храбрости”,  каже редитељ Пискатела. „Мој омиљени тренутак је када Кои на самом крају један полицајац препозна и одлучује да је пусти да прође, пошто је љубитељ њене музике, и тако докаже да музика може донети промене.”

Од завршетка снимања филма, Коина битка се и даље наставља. Вратила се у Вијетнам, размишља да се поново кандидује за парламент, и пише нове песме...