Струка и политика

У потпуности се слажем са текстом „Треба засући рукаве” објављеном у рубрици „Међу нама” 21. јуна као и са раније објављеним текстом колеге из Новог Сада о рудницима злата у Србији, па користим прилику да свему томе додам и своје погледе на рударење и експлоатацију злата у у нашој земљи. По мом мишљењу РТБ Бор (Рударско Топионички Басен Бор) није требало продавати, без обзира на уверавања политичара да је то једини излаз. Требало је само оформити професионални менаџмент од искључиво наших стручњака из Србије, уз обавезан услов, да се политичарима не дозволи мешање у њихов рад.

РТБ Бор је својим произведеним бакром и златом држао фабрику бакарних цеви и златару Мајданпек, фабрику каблова у Јагодини, ливницу обојених метала Прокупље, фабрику електромотора Север у Суботици, ваљаоницу бакра Севојно и др. мање фабрике. Све ово је упропашћено, а хиљаде радника је остало без посла.

Сада доводимо странце, дајемо им милијарде евра да поново запослимо исти број радника, индустрија опет ради, али сада више ништа није наше. Неко нас је гадно изманипулисао. У Бор су дошли Кинези, сами руководе комбинатом, директоре им не постављају наше странке, пословну политику воде без утицаја наших политичара и ето профита. Прошле године за првих девет месеци, извоз „Циђин Бор копера” (бивши РТБ Бор) је био 676,4 милиона евра, а „Циђин мајнинга” 769,5 милиона евра, који је уједно и власник рудника Чукару Пеки (процена резерви руде 27 милиона тона, са милион тона бакра и 55 тона злата). Значи, они извозе и руду коју лагерују негде у Кини, јер су топионичарски капацитети у Бору мали за тако огромну количину руде. Претапање те руде би овде трајало деценијама, овако ће све то да „очисте” за неколико година, и онда одлазе са профитом од више милијарди евра. Око 6.000 радника ће поново остати без посла, нама остаје само јаловина и уништена природа. За све то добијали смо рудну ренту (најнижа у Европи) и доприносе на личне дохотке, уз пристојне плате радника, за наше услове.

Е сад нешто о будућим рудницима злата, које треба отварати по Србији. Ако и те руднике злата лакомислено поклањамо странцима, онда боље да их не отварамо. Златоносни рудници морају бити у власништву Србије, као и створени профит. Министарка рударства и енергетике је 20. јануара у „Дневнику” најавила да је на локацији Чока Ракита пронађена руда са 93 одсто злата. Таква дезинформација збуњује народ, само неко ко нема елементарног знања о металургији и рударству може тако нешто да каже. Како сада да, о отварању рудника, преговоре води неко ко не познаје проблематику и шта можемо да очекујемо од таквих преговора за нашу Србију?. Коме би пало на памет да оде на операцију слепог црева, или на трансплантацију бубрега, коју ће да му ради, не хирург, него неко ко о томе ништа не зна? Са рударством и металургијом је исто, нико се не буни кад све преузму политичари, а резултат је у оба случаја исти – операција је успела, али пацијент није преживео. Кад се помешају струка и политика (знање и незнање), последице су увек логичне, у овом случају биће, већ и уобичајено, трагичне за нашу привреду и економију.

Драган Крагић, дипл. инж. металургије,
Вршац