Уздрмана Путинова стабилност

У петоминутном ванредном обраћању нацији, када се још није знало какав ће бити епилог позива на побуну власника приватне војске „Вагнер”, смркнути Владимир Путин је ситуацију упоредио са револуцијом у Русији усред Првог светског рата 1917.

„Интриге, препуцавања и политиканство иза леђа армије и нације претвориле су се у највећи потрес, уништење војске и распад државе и губитак огромних територија, што је на крају довело до трагедије грађанског рата.”

Да ли је тиме у драматичним часовима новије руске историје и своје дводеценијске власти Путин јавно признао да држава и њен политички и војни естаблишмент нису монолит, како је чувајући тајновитост односа у врховима уверавао дуже од две деценије?

Ако је Русија у рукама Владимира Лењина хватала победу из раља пораза, онда је Путин више личио на цара Николаја Другог – што баш није инспиришући пример руском народу. Постоји још једна сличност са временом Првог светског рата коју Путин није поменуо: корупција и некомпетентност армијских врхова.

Био је то главни повод беса власника „Вагнера” Јевгенија Пригожина, који је својим борцима проблематичне прошлости покушавао да пружи заштиту тврдећи да врх војске у Москви жели да их уништи.

„Вагнеров” марш уздрмао је кредибилитет и легитимитет шефа Кремља, који је знао да мења генерале који му нису доносили победу али није знао шта да ради са командантом плаћеника чије су снаге ратну срећу на истоку Украјине окренуле на руску страну.

Владине снаге повукле су се са улица Москве пошто је покрет колона плаћеника према престоници прекинут усред ноћи, али је трајно оштетио репутацију лидера који немилосрдно кажњава сваког ко оспори његов ауторитет. Пригожин је позивом на војну побуну учинио управо то, иако његова мета није био председник већ министар одбране Срегеј Шојгу и начелник Генералштаба Валериј Герасимов.

Агресија је разбила мит о непобедивости руске војске и разоткрила многе грешке у планирању и извођењу борбених дејстава. Пригожин се одважио да двојици генерала у лице саспе да су неспособни. Побуна 25.000 плаћеника разобличила је рањивост аутократске власти и начела председников углед међу Русима, укључујући и оне који подржавају инвазију уверени да Запад жели да уништи њихову домовину.

Путин је свог доскорашњег штићеника назвао „издајником” коме треба судити. Само неколико сати после – када су „Вагнерове” колоне доспеле на 200 километара од Москве – прихватио је да он и његови борци пређу у Белорусију, где ће бити потпуно слободни. Уколико Путин није у стању да контролише приватну војску у чијем је стварању 2014. учествовао, онда то значи да пуца оклоп који је две деценије ковао.

Компромис није карактеристика аутократа, а то што је Путин попустио први је видљиви знак да нема пуну контролу над људима и догађајима како се претпостављало. Пригожин је успео у нечему што је по оценама политичких експерата било готово немогуће: суочио је Путина са изазовима изнутра, из Русије.

Много је питања на која се нестрпљиво чекају одговори. Зашто Путин није посредовао већ је споразум препустио Александру Лукашенку? Шта ће радити Пригожин у белоруском егзилу? Да ли ће Путин променити армијски врх? Да ли очигледне поделе у армији на „теренце” и „салонце” могу да се прелију у ешалоне политике?

Тешко да ћемо сазнати ускоро, ако икада, али нема гаранција да неки нови Пригожин поново не запрети Кремљу. Путин је муњевито уклонио билборде „Вагнера” који су позивали „Придружите се победницима”, али побуњенички тенкови на улицама Ростова су сведочанство подела које неодољиво подсећају на дане побуне с јесени 1993. и разарања Белог дома, седишта Врховног совјета у време Бориса Јељцина.

Други рат у Чеченији 1999–2000. омогућио је Путину да консолидује своју власт засновану на обнови националног поноса, промоцији патриотизма, дилова са тајкунима и терорисања опозиције која је данас или у иностранству или у затвору.

Рат у Украјини није много оштетио имиџ председника у народу иако је мало шта ишло по његовом плану а милион људи је побегло из Русије. Он и данас избегава да дефинише шта за њега значи успех у конфликту који по сваку цену покушава да пореди са победом у великом отаџбинском рату пре 78 година.

Путинова формула је подели па владај. Последњих година маргинализовао је Лаврова и, милитаризујући руско друштво, промовисао другог Сергеја – Шојгуа. Онда је министра одбране препустио Пригожину и његовим критикама корупције генерала који седе по кабинетима од махагонија.

Шеф Кремља је месецима толерисао, могуће и охрабривао овај конфликт са позиција арбитра. У мају је честитао Пригожину заузимање града Бахмута. Коју недељу касније подржао је Министарство одбране које је плаћеницима понудило да потпишу уговоре са регуларном војском до 1. јула. Могуће је да је Пригожин кренуо у акцију јер је тај рок видео као опасност за контролу над својим снагама.

Тактика „подели па владај” успева само када лидер има неупитну моћ и док ривалске фракције немају снагу да постану независне. Чињеница да је Пригожин посредно оспорио Путина, поручивши му да греши што га је назвао издајником, сведочи да Путину измиче моћ.

Пригожин поново није пропустио прилику да осрамоти врховну команду: како то да је вагнеровцима требало шест месеци да од Украјинаца преузму Бахмут, а само шест сати да под своју контролу ставе велики руски командни центар у Ростову?

Путин и даље ужива велику подршку јавности, али то могу да буду варљиви резултати руских испитивања у земљи у којој казна од 15 година затвора прети ономе ко „јавно и намерно шири лажне информације о активностима руских оружаних снага”.

Индикативно је да Путин има снажну подршку старијих, сеоских становника, мање образованих и сиромашнијих, али не и млађих, урбаних, образованијих и имућнијих. Шире се антиратни протести без обзира што је режим похапсио готово 20.000 демонстраната. Путин губи будућност.

Како ће реаговати силовици, ужи круг Путинових сарадника, који су свесни Путинове рањивости? Незадовољни су олигарси које не занима судбина земље већ искључиво губитак профита. Тврди националисти не праштају Путину што није одлучније командовао ратом користећи савременија и убојитија борбена средства.

Монолиту власти, и земље, прете притајени сепаратистички покрети у више области и република – од Дагестана и Чеченије до Архангелска и Новосибирска – где потајно сањају о референдумима за излазак из Руске Федерације. Велике компаније попут „Гаспрома” стварају приватне војске које би их браниле у тренуцима могућег хаоса.

Пригожинова побуна кородирала је репутацију председника који ће морати да настави да живи под сенком милитантног власника плаћеничке компаније кога је створио. Диктатори не воле да им се овакве ствари догађају, а ако се већ догоде имају спреман рецепт: појачају репресију како се не би поновило да им измакне контрола.

Готово је извесно да ће Путин сачувати власт, али ће морати да буде обазривији, вероватно и бруталнији према свакоме ко би могао да му запрети. Зато би могао да буде захвалан Пригожину.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa