Шта хоћемо на Видовдан

„Игнорисати историју (и географију – Н. Б.) значи игнорисати вука на вратима”, а руска царица Катарина Велика полазећи од овог правила изградила је своје начело: „Немам другог начина да заштитим своје границе, осим да их проширим.”

Поводом обележавања шест стотина година од најславније битке у хиљадугодишњој историји Срба, на Видовдан, 28. јуна 1389, на пољу Косову, у срцу Србије, поводом које је Слободан Милошевић, њен председник, у свом пророчком говору на Газиместану пред одушевљеном масом од преко милион грађана, о чему су тада извештавале бројне домаће (о два милиона) и светске (о милион) агенције, између осталог нагласио: „Данас је тешко рећи да ли је косовска битка пораз или победа, да ли смо захваљујући њој пали у ропство или смо захваљујући њој у том ропству преживели. Неслога и издаја на Косову пратиће и даље српски народ као зла коб кроз читаву његову историју. Поред тога што указује на неслогу и издају, ова битка представља, пре свега, и симбол српског јунаштва.”

На крилима свог ега илити харизме, Слободан Милошевић је мотивисао, у српској историји најмасовније окупљање и свенародно одушевљење свих грађана, и по угледу на славне претке, великог жупана Стефана Немању и цара Душана Силног, од остатака Србије, раздробљене уставним амандманима на устав СФР Југославије из 1974, без зрна барута, такође уставним изменама, заштитио њене границе. То потврђује и његова следећа реченица, изговорена том приликом на Газиместану: „Игром историје и живота изгледа као да је Србија баш ове 1989. повратила своју државу и своје достојанство да би тако прославила историјски догађај из далеке прошлости који је имао велики историјски и симболички значај за њену будућност... Пре шест векова, Србија је овде, на пољу Косову бранила себе. Али је бранила и Европу... Зато је данас изгледа не само неправедно већ и неисторијски и сасвим апсурдно разговарати о припадности Србије Европи. Она је у њој непрекидно, данас као и пре. Разуме се, на свој начин. Али такав који је у историјском смислу није никад лишио достојанства... У цивилизацију ка којој се креће човечанство, могу закорачити, пре свега, равноправни и уједињени људи.”

Његове речи и дела говоре да је био комплетна, вансеријска, потпуно довршена личност, државник великог формата, што је садржано у личном животопису, који указује на познату максиму да је „маса јака колико је јак њен вођа”.

Поред тога, а и због стварања још једне српске државе Републике Српске и покушаја да за преостале Србе обезбеди аутономију (РСК и САО), а изнад свега што се као једини европски лидер супротставио униполарном светском поретку и америчком једноумљу и хегемонији, данас му Руси уместо Срба, у знак признања у својој престоници Москви подижу споменик, јавља „Политика” од 25. маја 2023.

И уместо споменика и одликовања јунацима и војсковођама, браниоцима државе и народа, изроди српског рода изручују, њих преко 150, џелатима у служби америчког агресора, међу првима и свог врховног команданта, а да понижење буде веће, баш на Видовдан 2001. Већина грађана о тој издаји није упозната, већ их је Милошевић подсетио чувеним поздравом: „Браћо Срби, срећан вам Видовдан!” Има ли за један народ веће издаје и понижења.

А, ко су, и шта у ствари хоће Срби?

Римски и ромејски, односно византијски историчари описују Србе као ратнички и храбар народ, припаднике словенског рода, који су са севера Европе, као највећег полуострва азијског континента, дошли на њен југоисточни, ретко или ненасељен део, около планинског масива Балкан, организовани у бројне племенске заједнице, интересно супротстављене једна другој, што је изазивало неспоразуме, па и међусобне сукобе. До помирења и договора мукотрпно су долазили, а који нажалост нису дуго трајали, јер договор као по устаљеној пракси није поштован.

Сведочења ових историчара указују да Европа од настанка Земље, географски припада Истоку, азијском, а не Западу, америчком континенту, као и да су Срби кроз своје миленијумско постојање, због пословичног нејединства, ретко живели у заједничкој држави. Само велики државници успевали су да заштите своје границе ширећи их на територије где већ живе њихови народи.

Први међу Србима коме је то у великој мери пошло за руком био је праотац Србије, Стефан Немања (Рибница – данашња Црна Гора, 1112–1199), док је његовим потомцима требало више од једног и по столећа да уједине све Србе у једну од најмоћнијих држава средњовековне Европе, Душаново царство.

Међутим, на велику жалост српског народа, „великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство”. Убрзо затим настаде, „грдно судилиште у судару Луне и Крста, та два страшна симбола”, управо на Видовдан 1389, на пољу Косову, након непуне две деценије од пропасти српског царства (Урош, 1371), а под вођством кнеза Лазара, двородржаоца на цар Душановом двору, који је у свој својој немоћи, клетвом, „ко не дође на бој на Косово, не имао рода ни порода, од руке му ништа не родило...” окупио део српских великаша и витезова, и стао на браник Србије и Европе. Добар део осталих владалаца је већ прихватио вазалство према отоманском царству, као што су краљ Марко, браћа Дејановићи и др., па отуда и народна песма „Касно Марко на Косово стиже”.

Упркос свему, историја и географија сведоче да су Срби, као најбројнији народ на Балкану и након пет векова ропства остварили свој сан да живе у истој држави. То се десило у свега три наврата током стогодишњег постробовског периода (Краљевина и Република Југославија и делимично СРЈ), док у преостале деценије Срби, до дана данашњег, живе у недовршеној држави. И историја и географија указују да Срби у ствари хоће да живе у једној држави.

Готово да у свакодневној, приватној или јавној комуникацији чујемо израз „недовршен”. Најчешће га употребљавамо када хоћемо да нагласимо да је нешто некомплетно, непотпуно, скоројевићко. Употребљавамо га и када желимо да нешто нагласимо у негативном контексту или да некога жигошемо. Најчешће кажемо недовршена мисао, недовршена књига, недовршено уметничко дело, започета, а недоплетена чарапа, као и недовршена кућа, недовршена држава, али и недовршена личност. У нашем фокусу су ова два последња примера недовршености, јер и дејства недовршене државе и недовршених личности остављају драстичне последице по читаву заједницу, почев од породице.

А што се тиче најновијих дешавања у протекла скоро два месеца и „шетњи” грађана, изазване, наводно, због два трагична догађаја, где су извршиоци недела недовршене личности, малтене деца, извеле масакр над невином, такође децом – својим вршњацима.

Ове „викенд шетње” би можда биле и уверљивије да нису на прелазу из 20. у 21. века – већ виђене. Могуће је да се и овде ради о недовршеним личностима. Већина њих су припадници марионетске власти, инсталисане од америчког агресора после петог октобра 2000, након насилног обарања од народа изабране власти. Јер како другачије схватити данашње пароле: „Србија против насиља”, „Све мора да стане”, „Ланци и катанци на фабрикама” и друге бесмислице.

А зар није насиље над грађанима Србије увођење три обруча економских санкција од стране америчког агресора? Уништавање до темеља друштвене и државне имовине, која је чинила преко 90 одсто целокупног богатства Србије, и довођење њених грађана на просјачки штап, што је изазвало највећу инфлацију у историји.

Марионетска власт је деловала по законима природне катастрофе, налик на најезду скакаваца, који до корена уништавају земљину флору. Према пароли „живот мора да стане” и фабрике и пољопривредна добра, банкарски систем, државне институције.

Држава Србија је нападнута. Изнутра и споља. Дужност актуелне власти, изабране од народа, јесте да заштити и народ и државу. Свим могућим и немогућим средствима.

Спас је у слози и јединству српскога народа.

Генерални директор Трепче у последњој деценији 20. века

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa