Српска је посегнула за нужном одбраном

Од нашег сталног дописника

Бањалука – Кад су народ и његове политичке институције изложени дуготрајној и систематичној дискриминацији и отимању њихове имовине и уставних надлежности, као што смо ми Срби и Република Српска изложени од стране Уставног суда БиХ и Канцеларије високог представника (ОХР) у БиХ њиховим неуставним деловањем, онда су у самоодбрани сви ови потези Скупштине РС рационално средство борбе, рекао је Милан Благојевић, професор Уставног права и саветник српског члана Председништва БиХ Жељке Цвијановић.

Он је у разговору за „Политику” у вези са законом о непримењивању одлука Уставног суда БиХ, који је пре неки дан усвојила Скупштина РС, рекао како у постојећим околностима и у оваквим случајевима народ по међународном праву има право на самоопредељење, јер је из досадашњег понашања Уставног суда БиХ и ОХР-а евидентно да ће они да наставе са својим неуставним одлукама које воде у потпуну ерозију Републике Српске, а тиме и у ерозију Устава БиХ.

„Зато смо ми савременици једне правно-легитимне борбе, својеврсне нужне одбране, да се ради заштите Устава БиХ од неуставних одлука Уставног суда те државе мора посезати за оваквим средствима борбе на које је Српска била принуђена и због којих је и донела закон”, рекао је Благојевић.

Западне дипломате тврде како тај закон неће бити спроводив...

Спроводивост његових решења зависиће у највећој мери од спремности носилаца правосудних функција у Републици Српској, њених судија и тужилаца да у својим одлукама кажу не неуставним одлукама Уставног суда БиХ и ОХР-а. Кад би то судије тако радиле, то би била истинска одбрана Устава БиХ, кад то, каквог ли апсурда, неће да чини Уставни суд БиХ.

Шта је то што по вашем мишљењу изазива највише незадовољства код српских представника кад је реч о одлукама Уставног суда? Да ли је то начин одлучивања и могућност прегласавања, или то што се суд појављује и као коректор и дописивач Устава БиХ?

По мени, то је неуставно понашање Уставног суда БиХ, који је себе, у континуитету од 20 година, од тумача Устава БиХ претворио у његовог креатора, то јест дописивача. Уставни суд је у бројним предметима судио не по нормама Устава БиХ него је стварао сопствене норме и онда пресуђивао по тим својим нормама. Тако је сваки пут кршио Устав БиХ, и то на штету Републике Српске, њених уставних надлежности и имовине које јој припадају по Уставу БиХ, затим по Анексу 2 о територијалном разграничењу између Републике Српске и Федерације БиХ, као и према свим осталим анексима Дејтонског споразума.

Да ли вам ишта указује на спремност међународних представника да се у складу с обавезама из Дејтонског споразума посвете и подстакну усаглашавање и доношење закона о Уставном суду, који тренутно сам одређује правила рада, али и опсег надлежности?

Нажалост, не видим било какве сигнале разума и спремности код међународних представника. Уместо тога, код њих видим само упорно понављање, својеврсну мантру, да су одлуке Уставног суда БиХ коначне и да их треба прихватати. Они неће да виде како то значи да Уставни суд БиХ може да пресуди и противно Уставу БиХ, те да и такве одлуке морају бити прихваћене, без обзира на њихову флагрантну и тешку неуставност. Када би, рецимо, тако радио Уставни суд Немачке, да, на пример, својим одлукама мења постојеће федерално уређење те државе на штету њених федералних покрајина, сваки Немац би, на основу члана 20 немачког Устава, имао право на побуну, јер тај члан даје право на то – на борбу против свакога, а то значи и против одлука уставног суда, ако ће се тим одлукама променити уставно уређење прописано немачким уставом. То међународни представници прихватају тамо, а када то исто жели Република Српска, да би сачувала слово Устава БиХ и саму себе, онда је то тобож недозвољено.

Које су то одлуке Уставног суда које вам се чине најувредљивијим или најпроблематичнијим са становишта српског националног интереса?

Из обиља таквих одлука издвојио бих оне којима је Уставни суд у предметима о пољопривредном земљишту, шумама и шумском земљишту, грађевинском земљишту неуставно, по својој норми, пресуђивао да Република Српска наводно нема уставну надлежност да уређује ту материју и да то треба да раде институције на нивоу БиХ, иако из слова Устава БиХ јасно произлази да су сва та питања у искључивој надлежности Републике Српске. А таквим својим неуставним одлукама Уставни суд у ствари иде за тим да развласти Српску од тих њених вредности, чиме би она била обесмишљена.