Гајдашки цар из Сивца

Човек који гајде прави, на њима свира и друге подучава да то исто чине живи у Сивцу, лепом месту у Бачкој, а зове се Максим Макса Мудринић. Једни ће за њега рећи да је гајдашки цар, други га сматрају верним истраживачем и сакупљачем гајди, док ће репортер „Политике” Богдан Ибрајтер Тане записати да се, захваљујући Макси, гајдаштво поново шири као пожар. И још ће прибележити „да ко хоће да чује праве гајде, тај мора да иде у Сивац и чује Максу, а ко хоће да нешто сазна о гајдама, не мора да иде у Сивац, али мора да прибави књигу овог великог прегаоца ’Наше гајде’”.

Архаични народни музички инструмент, какве су гајде, вековима је био верни пратилац разних скупова, свечаности, слава, посебно свадби и крштења, све док се нису појавили други музички инструменти. Срећом, гајде се ни тада нису преселиле у заборав, још мање у запећак, мада нису биле на гласу као у зениту славе. О њима су остала казивања, фотографије, тонски записи и оригинални изглед, најчешће у музејима и јединственим збиркама.

– Војводина је изнедрила много врсних гајдаша. Свирача, али и оних који су гајде правили – појаснио је за „Магазин” наш домаћин. – Данас, да није неколицине занесењака, готово би им звук замро. Из моје мајсторске радионице у Сивцу још се чује звук струга и ехо мајсторског алата.

Богатство с тавана

У Максимовом дому у Сивцу одржава се и „Гајдашки етно-камп”. Он је то осмислио с циљем да окупи све који већ добро знају да дувају у овај инструмент, али и за оне који га први пут имају у рукама. Његов, али и труд осталих градитеља засигурно неће бити узалудан, макар што сви настоје да гајде сачувају бар за још неколико генерација. Гајдаши, какав је наш домаћин, не само да добро свирају, већ и лепо певају и зато их треба гледати и слушати кад год сте у прилици.

– Бивша Чехословачка може да послужи као пример како треба сачувати гајде – присећа се Макса. – Њихови етномузиколози су, у једном тренутку, утврдили да је остало свега десетак, углавном старих гајдаша, па су исте године проблем подигли на државни ниво. Организовали су семинаре, радионице, предавања, курсеве и за кратко време њихов број се удесетостручио.

Није Макса само свирац, како би Војвођани рекли, већ и упорни истраживач о пореклу овог инструмента. На први траг наишао је у Музеју града Новог Сада.

– Тамо су, између осталог, сачуване гајде из Шида. Правио их је изузетно добар мајстор, по свему судећи за врхунског гајдаша тог времена – преноси утиске својих сазнања. – У Завичајној збирци у Сремским Карловцима, уз помоћ музејског саветника Дивне Гачић, пронашао сам гајде из 1885. године. Израдио их је Младен Баћиновић Баћан из Беочина.

Уткао је у своју књигу, која понајвише личи на богато илустровану монографију, и причу о Сими Стојкову, деди познатог сликара Саве Стојкова. Сима је био омиљени и радо виђени сомборски и бачки гајдаш, истовремено дрворезбар и мајстор за израду музичких инструмената. Свирао је на славама и на недељним окупљањима како би се, уз песму и гајде, сви лепо забавили.

– Прве гајде добио сам 1998. године од Катице Калентић – присећа се. – Скинули смо их с њеног тавана, а кад смо обрисали прашину, засијале су као некад кад их је користио њен стриц Живко Бикицки. Мешину и пискове довео је у ред диплар Тодор Комазец, док је творац лактаче Јанош Врабел. Гајде је направио Ацо Пејаков и од тог тренутка оне су промениле мој живот, баш као и музичку слику Војводине.

Инспирација сликарима

Убрзо после тога постао је упорни трагач за старим гајдама или за појединим њиховим деловима. Налазио их је по таванима, шупама, „бувљим” пијацама, посредством огласа. Већину је купио, неке су му и поклонили. Данас их и сам прави. Увек ће бити захвалан пријатељима који су му здушно помогли да створи највећу збирку гајди у Војводини: Зорану Богдановићу, Радивоју Мокићу, Николи Давидову, Славку Пурићу, Бојану Тренкићу, Бори Отићу, Милији Радивојевићу.

Биле су гајде и инспирација сликарима који нити су могли, нити су хтели да их заобиђу, још мање забораве, јер су их често пратиле на сокаку, шору, у бирцузу...

– Сликари попут Уроша Предића и Стевана Алексића живели су окружени свиркама и песмама гајдаша, па је разумљиво што су им представљали сликарску тему. Посматрајући ове слике, стиче се утисак да са сликарског платна допиру свирка гајдаша, пијано певање, вика бесне жене, кафанска галама, бат разиграних опанака, звук разлупаних чаша. Сасвим другачији утисак оставља Сава Шумановић са својим делима. Његов гајдаш ужива док свира лепим девојкама. Загрлио је гајде, а радо би и девојке.– описује наш саговорник.

На десетине песама је Макса певао (и даље то чини) уз помоћ гајди. Међу онима које су увек актуелне су „Тера Ленка”, „Саградићу шајку”, „Тешко је љубит тајно”... С прилично горчине примећује да ниједна школска или туристичка група није досад посетила његову Кућу гајди у Сивцу.

– Баш као и многи моји суграђани, па и музичари. Само летимице баце поглед на изложену „старудију”, не питајући ништа – каже, очигледно разочаран. – А, имају јединствену прилику да чују уживо свирку, песму и причу о овом необичном, старом инструменту, очигледно изгубљеном у времену.

Признаје да о гајдама треба темељитије и дубље истраживати, „али он је само васпитач и гајдаш, а не научни радник”.

– Желео сам да обичним речима и с много фотографија привучем пажњу не само љубитеља гајди, него и оних који не знају како се овај инструмент зове, ни чији је, ни какву улогу и место има у нашој музичкој традицији – једна је од његових порука.

И поред свих невоља, заборава, дигиталног доба, засигурно да ће гајде трајати. Што записа већ поменути „Политикин” репортер Тане: „Хајде, Максо, свирај нам у гајде, овај живот ипак има вајде”.

НИШТА БЕЗ КОЖУХА

У давна времена, саставни део гајдашке одеће био је кожух, шивен мајсторском ћурчијском руком. То је зимски одевни предмет израђен од јагњеће или овчије коже с руном које покрива унутрашњу страну. Убраја се у најстарије одевне предмете. У Бачкој су га звали кожув или прашњак. Због једноставне израде и приступачног материјала користили су га многи народи, укључујући и Србе.

У ДРУШТВУ НАЈБОЉИХ

Имао је Макса прилику да 2002. године на истом концерту свира и да се упозна са тројицом најбољих светских музичара: Георги Замфиром (наи, панова фрула), Бором Дугићем (фрула) и Теодосијем Спасовим (кавал). У књижици с текстовима песама које свира сва тројица су му оставила писане поруке у којима му желе много успеха у даљем стваралаштву. Бора Дугић је записао: „Поштованом мајстору Максиму Мудринићу – срдачно”.