Gajdaški car iz Sivca

Čovek koji gajde pravi, na njima svira i druge podučava da to isto čine živi u Sivcu, lepom mestu u Bačkoj, a zove se Maksim Maksa Mudrinić. Jedni će za njega reći da je gajdaški car, drugi ga smatraju vernim istraživačem i sakupljačem gajdi, dok će reporter „Politike” Bogdan Ibrajter Tane zapisati da se, zahvaljujući Maksi, gajdaštvo ponovo širi kao požar. I još će pribeležiti „da ko hoće da čuje prave gajde, taj mora da ide u Sivac i čuje Maksu, a ko hoće da nešto sazna o gajdama, ne mora da ide u Sivac, ali mora da pribavi knjigu ovog velikog pregaoca ’Naše gajde’”.

Arhaični narodni muzički instrument, kakve su gajde, vekovima je bio verni pratilac raznih skupova, svečanosti, slava, posebno svadbi i krštenja, sve dok se nisu pojavili drugi muzički instrumenti. Srećom, gajde se ni tada nisu preselile u zaborav, još manje u zapećak, mada nisu bile na glasu kao u zenitu slave. O njima su ostala kazivanja, fotografije, tonski zapisi i originalni izgled, najčešće u muzejima i jedinstvenim zbirkama.

– Vojvodina je iznedrila mnogo vrsnih gajdaša. Svirača, ali i onih koji su gajde pravili – pojasnio je za „Magazin” naš domaćin. – Danas, da nije nekolicine zanesenjaka, gotovo bi im zvuk zamro. Iz moje majstorske radionice u Sivcu još se čuje zvuk struga i eho majstorskog alata.

Bogatstvo s tavana

U Maksimovom domu u Sivcu održava se i „Gajdaški etno-kamp”. On je to osmislio s ciljem da okupi sve koji već dobro znaju da duvaju u ovaj instrument, ali i za one koji ga prvi put imaju u rukama. Njegov, ali i trud ostalih graditelja zasigurno neće biti uzaludan, makar što svi nastoje da gajde sačuvaju bar za još nekoliko generacija. Gajdaši, kakav je naš domaćin, ne samo da dobro sviraju, već i lepo pevaju i zato ih treba gledati i slušati kad god ste u prilici.

– Bivša Čehoslovačka može da posluži kao primer kako treba sačuvati gajde – priseća se Maksa. – Njihovi etnomuzikolozi su, u jednom trenutku, utvrdili da je ostalo svega desetak, uglavnom starih gajdaša, pa su iste godine problem podigli na državni nivo. Organizovali su seminare, radionice, predavanja, kurseve i za kratko vreme njihov broj se udesetostručio.

Nije Maksa samo svirac, kako bi Vojvođani rekli, već i uporni istraživač o poreklu ovog instrumenta. Na prvi trag naišao je u Muzeju grada Novog Sada.

– Tamo su, između ostalog, sačuvane gajde iz Šida. Pravio ih je izuzetno dobar majstor, po svemu sudeći za vrhunskog gajdaša tog vremena – prenosi utiske svojih saznanja. – U Zavičajnoj zbirci u Sremskim Karlovcima, uz pomoć muzejskog savetnika Divne Gačić, pronašao sam gajde iz 1885. godine. Izradio ih je Mladen Baćinović Baćan iz Beočina.

Utkao je u svoju knjigu, koja ponajviše liči na bogato ilustrovanu monografiju, i priču o Simi Stojkovu, dedi poznatog slikara Save Stojkova. Sima je bio omiljeni i rado viđeni somborski i bački gajdaš, istovremeno drvorezbar i majstor za izradu muzičkih instrumenata. Svirao je na slavama i na nedeljnim okupljanjima kako bi se, uz pesmu i gajde, svi lepo zabavili.

– Prve gajde dobio sam 1998. godine od Katice Kalentić – priseća se. – Skinuli smo ih s njenog tavana, a kad smo obrisali prašinu, zasijale su kao nekad kad ih je koristio njen stric Živko Bikicki. Mešinu i piskove doveo je u red diplar Todor Komazec, dok je tvorac laktače Janoš Vrabel. Gajde je napravio Aco Pejakov i od tog trenutka one su promenile moj život, baš kao i muzičku sliku Vojvodine.

Inspiracija slikarima

Ubrzo posle toga postao je uporni tragač za starim gajdama ili za pojedinim njihovim delovima. Nalazio ih je po tavanima, šupama, „buvljim” pijacama, posredstvom oglasa. Većinu je kupio, neke su mu i poklonili. Danas ih i sam pravi. Uvek će biti zahvalan prijateljima koji su mu zdušno pomogli da stvori najveću zbirku gajdi u Vojvodini: Zoranu Bogdanoviću, Radivoju Mokiću, Nikoli Davidovu, Slavku Puriću, Bojanu Trenkiću, Bori Otiću, Miliji Radivojeviću.

Bile su gajde i inspiracija slikarima koji niti su mogli, niti su hteli da ih zaobiđu, još manje zaborave, jer su ih često pratile na sokaku, šoru, u bircuzu...

– Slikari poput Uroša Predića i Stevana Aleksića živeli su okruženi svirkama i pesmama gajdaša, pa je razumljivo što su im predstavljali slikarsku temu. Posmatrajući ove slike, stiče se utisak da sa slikarskog platna dopiru svirka gajdaša, pijano pevanje, vika besne žene, kafanska galama, bat razigranih opanaka, zvuk razlupanih čaša. Sasvim drugačiji utisak ostavlja Sava Šumanović sa svojim delima. Njegov gajdaš uživa dok svira lepim devojkama. Zagrlio je gajde, a rado bi i devojke.– opisuje naš sagovornik.

Na desetine pesama je Maksa pevao (i dalje to čini) uz pomoć gajdi. Među onima koje su uvek aktuelne su „Tera Lenka”, „Sagradiću šajku”, „Teško je ljubit tajno”... S prilično gorčine primećuje da nijedna školska ili turistička grupa nije dosad posetila njegovu Kuću gajdi u Sivcu.

– Baš kao i mnogi moji sugrađani, pa i muzičari. Samo letimice bace pogled na izloženu „starudiju”, ne pitajući ništa – kaže, očigledno razočaran. – A, imaju jedinstvenu priliku da čuju uživo svirku, pesmu i priču o ovom neobičnom, starom instrumentu, očigledno izgubljenom u vremenu.

Priznaje da o gajdama treba temeljitije i dublje istraživati, „ali on je samo vaspitač i gajdaš, a ne naučni radnik”.

– Želeo sam da običnim rečima i s mnogo fotografija privučem pažnju ne samo ljubitelja gajdi, nego i onih koji ne znaju kako se ovaj instrument zove, ni čiji je, ni kakvu ulogu i mesto ima u našoj muzičkoj tradiciji – jedna je od njegovih poruka.

I pored svih nevolja, zaborava, digitalnog doba, zasigurno da će gajde trajati. Što zapisa već pomenuti „Politikin” reporter Tane: „Hajde, Makso, sviraj nam u gajde, ovaj život ipak ima vajde”.

NIŠTA BEZ KOŽUHA

U davna vremena, sastavni deo gajdaške odeće bio je kožuh, šiven majstorskom ćurčijskom rukom. To je zimski odevni predmet izrađen od jagnjeće ili ovčije kože s runom koje pokriva unutrašnju stranu. Ubraja se u najstarije odevne predmete. U Bačkoj su ga zvali kožuv ili prašnjak. Zbog jednostavne izrade i pristupačnog materijala koristili su ga mnogi narodi, uključujući i Srbe.

U DRUŠTVU NAJBOLjIH

Imao je Maksa priliku da 2002. godine na istom koncertu svira i da se upozna sa trojicom najboljih svetskih muzičara: Georgi Zamfirom (nai, panova frula), Borom Dugićem (frula) i Teodosijem Spasovim (kaval). U knjižici s tekstovima pesama koje svira sva trojica su mu ostavila pisane poruke u kojima mu žele mnogo uspeha u daljem stvaralaštvu. Bora Dugić je zapisao: „Poštovanom majstoru Maksimu Mudriniću – srdačno”.