Субверзивно приповедање

Имам утисак да и Дорис Лесинг спада у оне особе које препознају властиту судбину у трагању за местом на коме се заиста одигравају сцене властитог живота. О томе сведочи практично целокупан њен прозни опус који обухвата скоро педесет наслова и шездесет година интензивног књижевног рада.

Њој је литература протеза уз коју надвладава привидност појавности, градећи иза наоко предвидљивог, реалистичког приповедања свест о магми паралелног света у коме се заправо размењују те реалистичке слике.

Чињеницу да за перцепцију реалитета није довољна видљивост и опипљивост овога света, да је тај исти свет, чак и када се редукује на искључиво оквире психолошких или социјалних реалитета, ипак и даље превише компликован за једнозначно разумевање, Лесингова из књиге у књигу користи као интригу тајновитости која одржава на окупу најразличитије прозне садржаје.

С једне стране, окарактерисана као најкласичнији, и без сумње најуспешнији, британски реалистички писац од Другог светског рата наовамо, који се доктринарно бави људском природом у њеном социјалном окружењу, она управо кроз реалистичку причу нуди далеко више, допире до метафизичких истина о идентитету.

Покушавајући да допре до истинитих увида у начине функционисања људског друштва и размештају смисла појединца у њему, Дорис Лесинг се током књижевне, али и животне каријере, користила различитим идеолошким протезама, попут марксизма, идеја антипсихијатријског покрета Роберта Ленга или суфи мистицизма, замењујући их стално у тежњи да пронађе свој прави субверзивни алат. Алат којим се књижевно узбудљиво отвара она наоко (дуго)трајна конзерва друштвеног уређења људских бића.

Иако је од њеног најпознатијег, првог светски славног романа, "Златна бележница" (1962), критика често пореди са Вирџинијом Вулф (наравно не само због презимена главне јунакиње, нити због прозне фасцинације радом сећања, удвајања идентитета и превише слободним мешањем факата и фикције), приповедање Дорис Лесинг јесте самосвојно, лично обојено, утолико пре што је за ову ауторку препознавање фрагмената психолошких реалитета јунака само део приче, из књиге у књигу, увек другачије детерминисаног социјалног окружења. При томе, трагедије су увек личне, а проблеми друштвеног окружења проистичу из његових несавршености које ауторка литерарно каталогизује.

Јунаци њених књига, најчешће бивају лакмус папир за природу те несавршености. Попут дечака Бена, петог детета Харијете и Девида, из истоименог романа "Пето дете" (1988), али и његовог фуриозног наставка "Бен у свету" (2001). У "Петом детету" Дорис Лесинг се на свој уобичајен начин бави психологијом отуђености у затвореној друштвеној средини.

У овом случају користи причу о брачном пару који, згрожен хедонизмом енглеског друштва шездесетих година, одлучује да се повуче на село и одгаја децу у идили домаћег живота. Идила траје све док им се не роди пето дете које је различито, сасвим другачије, које као да потиче од друге људске расе, неког тамног, пре затртог него изгубљеног, потконтинента из њене историје.

Та различитост, као и свака различитост уосталом, бива повод за самоодбрамбени прогон од стране ушушкане, сасвим самозадовољне околине, али и за трагичну одлуку мајке, која инстинктивно стаје на страну тог детета, иако је оно управо експлозив који ће уништити њену целокупну, до тада брижљиво неговану, породичну грађевину.

Невероватно лако, у једноставном реалистичком руху, пред читаоцем се отвара хоризонт застрашујућих конотација ове приче, о антрополошком бесмислу друштвеног феномена (марксисти би некада рекли, основне друштвене јединице) породице. Велико питање је постављено, одговоре је тешко дати, али читаоцу остаје горак укус свести о трагичном.
Ненад Шапоња

--------------------------------------------------------------------------

Франкфурт је доноси срећу

Од нашег специјалног извештача
Франкфурт на Мајни, 12. октобра – Само сат времена пре званичног саопштења о добитнику Нобелове награде за књижевност за 2007. годину, Џејн Фридман је на штанду своје издавачке куће "Харпер-Колинс", која је издавач дела нобеловке Дорис Лесинг на енглеском језику за САД и Велику Британију, скептично изјавила да "овогодишњи добитник није ниједан од њихових аутора", преноси "Дневник Франкфуртског сајма". Али, нешто касније, када је објављена вест да је Дорис Лесинг нови лауреат, Фридманова је изјавила да је усхићена, и потресена од среће, јер је, како је казала, Дорис Лесинг изванредан писац и икона у свету женске књижевности још од момента када је објавила "Златну бележницу". Занимљиво је да је Дорис Лесинг друга ауторка ове издавачке куће, која је добила Нобелову награду. Управо је Фридманова имала ту привилегију да буде уредник књиге и Тони Морисон, чија је дела прва објавила, пре него што је ова постала лауреаткиња. – Сећам се да је и тада вест стигла баш усред Франкфуртског сајма... Франкфурт ми доноси срећу! – изјавила је Џејн Фридман.

Д. Радовић