Русија спремна за превентивни удар

„Русија мора Западу, једном за свагда, да стави до знања докле сеже праг њене нуклеарне трпељивости, и да покаже да је у стању да, ако затреба, делује и – превентивно”, сматра угледни руски професор и аналитичар Сергеј Караганов. По њему оваква политика не би се односила само на просторе Европе са којих по Русију долази највећа претња, а актуелне су Пољска, Украјина, Шведска, Финска, већ и много даље у дубину континента.

Истовремено, уколико САД реше да, у оквирима својих обавеза као чланице НАТО-а или на неки другачији начин, заштите савезнике и себи узму за право да одговоре једнаком мером то ће бити њихов избор. Али то нас онда дефинитивно води у прави нуклеарни рат, са свим непредвидивим последицама по људско друштво у целини. Другим речима, одговорност је – на Вашингтону.

Чини се, време мирољубивости увелико је истекло.

Мада се тема „превентивног удара”, за сада, разматра тек на академском нивоу, ваља подсетити да је Караганов човек који је током своје каријере био саветник и првог председника Русије Бориса Јељцина и садашњег Владимира Путина. Другим речима, његове речи имају и те какву тежину, и могу да усмере начин размишљања и других му колега.

Недавно постављање нуклеарног наоружања као дела одбрамбеног система у Белорусији недвосмислено указује на ком нивоу је праг руске трпељивости према Западу. После распада СССР-а, распуштања Варшавског уговора, разбијања Југославије, серије обојених револуција, НАТО је доспео до самих граница Русије. Са нескривеном намером да их у једном тренутку и прескочи.

Рат у Украјини свакако је утицао на живот у Русији, али га није пореметио. Земљи наредне године предстоје председнички избори, али је политичка клима, у суштини, мирна. Актуелни шеф државе Владимир Путин новим уставом је себи обезбедио могућност да на садашњој функцији остане до 2034. (наравно, aко буде имао подршку бирача). У земљи није уведено ратно стање, са свим последицама које би такав чин евентуално носио. Привреда и свакодневни живот функционишу у уобичајеним оквирима, чак је и имиџ земље у свету озбиљно унапређен. Објективно, све што се дешава на украјинском фронту и даље је могуће подвести под – специјалну операцију.

Нема сумње да овај рат никада није ни био тек сукоб две суседне земље и бивше совјетске републике. Све се дешава у оквирима глобалних промена које померају сфере утицаја и монополарност света доводе до окончања. Наиме, онога тренутка када (и ако) Русија и оствари своје војне планове у Украјини, и даље ће бити на самој граници са НАТО-ом, што само ствара могућност за нове анимозитете. Али омогућава и померање руског нуклеарног потенцијала ближе западним границама.

Суштина је у томе да ниједна земља опремљена нуклеарним наоружањем не може себи да дозволи ратни пораз. Па тако ни Русија. У Кремљу стога покушавају да некако усагласе два различита погледа на украјинску операцију: први је – задовољити се освајањем простора четири републике у Донбасу, чији су се грађани у међувремену изјаснили за прикључење Руској федерацији, и други који тражи наставак ратовања, а заснован је на чињеници да спремност Запада на евентуалну заједничку одбрану од источног нападача још никада није озбиљно тестирана. Управо то је и идеја Караганова: видети како би реаговале САД, како Европа, а како остале чланице Западне војне алијансе. Ко би био кога спреман да спасава, брани, излаже се опасности да и сам постане мета...

Након прошлогодишњих неуспешних покушаја и Русије и Запада да на украјинском ратишту обезбеде брзу победу, прешло се на стратешко огледање. Док су се САД у ЕУ ослониле на увођење оштрих економских санкција и политичку изолацијом Москве, чиме би поделили и јавност у највећој земљи, у свету су почели да се дешавају процеси који су такву тактику учинили неефикасном, па чак и контрапродуктивном. Сукоб два света на који смо се привикавали деценијама изашао је ван претпостављених граница и постао светски проблем.

Све то захтева нови приступ и самом схватању појмова попут: „интересне сфере”, „природни савезници”, „стратешки партнери”... Недавно јасно изражена жеља француског председника Емануела Макрона да се његова земља прикључи Бриксу (савез Бразила, Русије, Индије, Кине, Јужна Африка) само је још једна назнака да иза горепоменутих економских санкција САД и ЕУ Русији не стоје баш сви једнако чврсто.

„Звецкање нуклеарним оружјем” после свега поменутог добија додатно на значају. Поготово што истим, сем сталних чланица Савета безбедности УН, располажу и Индија, Пакистан и Северна Кореја, па и неке земље које то званично не признају као што су Израел, Јужна Африка или Иран.

Да ли ће претње бити довољне да се охладе поједине усијане главе тешко је рећи.