Поклони се и почни

Недавно је обележено четрдесет дана од убиства девет ученика и радника обезбеђења у Основној школи „Владислав Рибникар” и од масакра над осморо младих људи у селима Дубона и Мало Орашје код Младеновца. У хришћанству број четрдесет представља симбол искушења, време чекања и припрема. То је период у којем је катастрофа која нас је задесила требало да нас уједини, а десило се управо супротно. Пет дана после тих трагичних дешавања у Београду је, под окриљем појединих опозиционих странака, одржан први протест под називом „Србија против насиља”. Организатори су одабрали термин „протест” а не „скуп” или „митинг”, а са њега је упућено неколико, у својој суштини, политичких захтева (смена Савета Регулаторног тела за електронске медије, гашење штампаних медија и таблоида који промовишу мржњу и насиље, одузимање националних фреквенција ТВ Хепи и ТВ Пинк, оставке министра унутрашњих послова и директора Безбедносно-информативне агенције) и постављен је рок за њихово испуњење. Тражена је и оставка министра просвете, који је у смирај тродневне националне жалости поступио као одговоран човек на функцији. Слични скупови су, само у почетку, одржани и у другим градовима у Србији. Међутим, у Београду су протестне шетње настављене да се одржавају сваког наредног петка, односно суботе. На осам тематских протеста учесници су се кретали централним улицама Београда затварајући саобраћај на неколико сати током трајања шетњи, правили прстен опкруживши зграде Радио-телевизије Србије и зграде Председништва Србије, блокирали међународни ауто-пут (без сношења последица), носили цвеће, кованице и папириће са порукама за представнике власти, али и обешену лутку с ликом председника државе.

Грађани који су изашли на улице већински то нису учинили из политичких разлога, већ због искрене забринути за безбедност деце, тражећи одговоре како ће државне институције реаговати на њихову забринутост. Према објавама са друштвених мрежа, многи су на улице изашли због „добре енергије” да би потом продужили у вечерњи излазак са друштвом. А урбана легенда каже да су поједини, под кишобранима, на протестима нашли своју сродну душу.

Резимирано посматрано, само током првог протеста није било политичких говора, праћених музиком, скандирањем и звиждањем. На сваком следећем окупљању јавности су се обраћали људи из народа, професори и глумци, али не и представници српске политичке опозиције. А управо је у томе ствар, јер је грађанске протесте присвојила опозиција. Ако до таквог обраћања и дође на неком од наредних скупова, намеће се питање: како ће учесници протеста реаговати, да ли ће их громогласно подржати, или пак извиждати и демонстративно се окренути и отићи. Ова друга претпоставка је, вероватно, једини разлог зашто су челници опозиције само у улози шетача, али не и гласноговорника на протестима које организују. Зато нерезонски делује претња појединих политичара из редова опозиције о радикализацији будућих протестних шетњи, уз позиве на грађанску непослушност и најаве потенцијалних блокада саобраћајница и мостова. Интересантно је да је само једна од опозиционих странака регистровала удружење грађана у Агенцији за привредне регистре под именом „Србија против насиља”. Да ли тај чин наговештава да је то још један доказ све видљивијег раздора међу „техничким организаторима” грађанских протеста?

Мајска трагедија дубоко је поларизовала српско друштво поделивши га у две колоне: оне који подржавају актуелну власт и оне који су изашли на улице. Међутим, демонстрације које би требало да позивају против насиља, подсећају на призор са пијаце где се на две суседне тезге продају крушке и продавац, уместо да хвали своју робу, узвикује да су плодови са суседне тезге трули, неукусни, црвљиви... Наша опозиција често губи из вида да је озбиљна политика тежак и одговоран посао и да не може да се сведе само на недељну шетњу, већ је то свакодневни вишесатни рад који подразумева одлазак на терен, проналажење повереника, формирање одбора, одређивање најбољих кандидата, омасовљење чланства, евидентирање сигурних гласача, обезбеђење финансија, тражење спонзора, израда програма локалних, анализа резултата...

Премда појединци покушавају да направе паралелу овогодишњих шетњи с опозиционим протестима из 1996. и 1997. године, као и с онима из септембра и октобра 2000. године, велика разлика је евидентна. Протесте против Слободана Милошевића предводиле су опозиционе странке, на којима су стално говорили њихови лидери, а повремено су гости били академици, истакнути уметници, свештеници, чланови невладиних организација, новинари… Демонстрације од пре непуне три деценије биле су свакодневне, одржаване су широм Србије и њихови учесници имали су јасне захтеве који су се односили на поштовање изборне воље, односно признање победе опозиције на локалним изборима новембра 1996. године и победе опозиционог председничког кандидата септембра 2000. године. Тада је опозиција захтевала признање изборних резултата, а сада опозиција избегава проверу народне воље на изборима.

Дипломирани етнолог-антрополог и специјалиста политиколог за међународне послове