Балет под магичним утицајем пиротских шара

Маша Колар, позната уметница у свету балета, средином прошлог месеца у Народном позоришту у Београду представила се премијерно новим кореографским делом „Симфонијски триптихон”, на музику Петра Коњовића, у оквиру триптиха „Инфинитас” (друге две кореографије потписали су Игор Киров  и Милош Исаиловић). То се догодило у години када Београдски балет обележава век постојања и донело је добре критике Маши Колар.

Памтимо је не само као сјајну загребачку играчицу, већ и као одличног кореографа. У нашем Народном позоришту је са Београђанином Зораном Марковићем својевремено поставила балет „Интервал”, потом „Отела” за Битеф денс компанију, а самостално је на истој сцени осмислила „Дон Жуана”. На Београдском фестивалу игре је гостовала са делом „Болеро”, у извођењу Хрватског народног казалишта из Загреба и са комадом „Чипка”, инспирисана фолклорним рукотворинама на острву Пагу,  и ансамблом ХНК Ивана пл. Зајца из Ријеке, где је на функцији директорке балета од 2017. године. Маша Колар је завршила загребачку школу савремене игре Ане Малетић, потом Краљевску академију за игру у Брижу и дипломирала савремену игру у престоници Хрватске. Потом почиње да игра у казалишту „Комедија”, а наставља 1992. године у Дрездену, затим у компанији Штефана Тоса у Килу и Атербалету у Италији.

Какви су утисци после београдске премијере, у ком процесу је и на који начин настајало ваше дело и какве су вас идеје водиле том приликом?

Задовољна сам и донекле поносна на оно што смо створили у заједништву с ауторским тимом „Симфонијског триптихона” и играчима Народног позоришта. Првенствено ме очарао и инспирисао професионални и пасионирани уметнички рад женског дела балетског ансамбла, који је у последњем делу триптихона, у „Чочечкој игри” имао нимало лак задатак телесног и менталног исцрпљивања на ужарени ритам познате „Велике Чочечке игре” Петра Коњовића. Осим поменуте идеје која произлази из социјалног аспекта традиције израде рукотворина, а синоним је за фокусираност, репетативност, дуготрајност и минуциозну посвећеност, инспирацију, идеје за остатак кореографије извлачила сам директно из Коњовићеве музике, која је репрезентативна за српску музику националног карактера и из теме пролећа која је заправо скривени покретач Станковићеве приче о Коштани, то јест приче о пробуђеној носталгији за младошћу и слободом.

Није први пут да вас у стварању инспиришу традиционалне фолклорне рукотворине из региона, а најновији мотив је пиротски ћилим. У време ваше премијере у Београду је била у току изложба посвећена приватној колекцији ових рукотворина, а у Галерији САНУ је приказана слика Бате Михаиловића, под називом „Ћилим”. Какву фасцинацију сте пронашли у пиротском ћилиму?

Инспирација облицима шара пиротског ћилима највидљивија је у визуелном решењу представе, дакле у сценографским елементима и у детаљима на костиму Катарине Грчић Николић. Милица Живадиновић, ауторка књиге „Орнаменти Србије” осмислила је и дизајнирала однос боја на две шаре у облику ромба, које смо извукли из примера једног од пиротских ћилима. Њиме задајемо не само просторни оквир за кореографско обликовање, већ је и плесни вокабулар дефинисан под магичним утицајем шара. Присвајањем ромба врло упечатљивих боја, као архетипског мотива различитих култура, отворила нам се могућност уметничког повезивања у јединствен доживљај рада и стварања.

Критичарка „Политике” вас је после премијере назвала „интернационалном краљицом кореографије”. Колико вам значе критике и признања?

Критике, похвале и признања имају ону слатку и ону горку страну. Глупо је очекивати да ће се свима допасти твој уметнички сензибилитет. Како сам се одувек бавила плесом, балетом,  кореографијом, педагошким радом – плесом у најширем смислу овог појма, испробавала сам разне формате и трудила се да не упадам у маниризам и рутину прихватајући чињеницу да се бавим перформативном делатношћу која подноса критику и хвалу. Искуство током каријере научило ме је да сваки коментар у који је уткано поштовање прихватим и да га промислим, али да му не допустим да ме „силује”. Не бих за сада могла издвојити неку посебну, свака је одрадила своје и била значајна у том посебном тренутку.

И даље сте уметнички директор балета ријечког ХНК. Какви су вам планови у том смислу, а какви у вашем личном кореографском раду?

У Ријеци уметнички водим ријечки балет већ шесту годину и сматрам да није без разлога да су ови руководитељски послови мандатног облика. У позоришној институцији немају сви запослени једнаку потребу да буду квалитетно укључени у радне процесе не би ли та организација као ентитет, продукцијски и уметнички, напредовала и била успешнија. У позоришној институцији овакве врсте управнички посао може бити узбудљива, истовремено врло исцрпљујућа и незахвална авантура. Волим свој посао када га могу обликовати на конкретном стручном знању и искуству, а истовремено презирем казалишну хијерархију која ме чини робом оних који једноставно одрађују без уметничког ентузијазма и правог посвећења. Кореографским радом бавићу се и даље. У скорој будућности желим више времена оставити за креативност и одмакнути се од оних у вези с администрацијом и организацијом. За властити ансамбл у Ријеци тренутно радим  „Адама и Еву”, а крајем следеће године позвана сам да осмислим кореографију за „Жар птицу” за балет ХНК у Загребу. Сигурна сам да ће ме увек инспирисати садржај који носи свест о савременом уметничком односу према нашој културној баштини.