Сурове истине не могу да се сакрију

Аутократска власт по правилу не успева да измакне једном ефекту: одвајању од стварности, животу у неком измештеном, лепо ограђеном паралелном свету.

Кажу да је Владимир Путин у време побуне плаћеника „Вагнера” био на јахти свог пријатеља, бизнисмена Јурија Ковалчука, и пратио фестивал Аље Парусе у Санкт Петербургу.

Не знам да ли је Александар Вучић у време протеста „Србија против насиља” нашао времена да скокне до Горишких брда на коју чашу доброг барикираног „мерлота”, али не би ме чудило. Ова власт толико се за десет година напунила хелијумом да из астралних висина више није у стању да препозна реалност, да разазна ко су људи који очекују промену друштва, а ко они који само чекају да их смене на власти. Тако се стигло до самоубилачког уопштавање: сви који критикују и имају било какве замерке су „непријатељи” Србије, ловци на председникову главу.

Аман, заман! Станите на лопту пре него што фудбал разбије стакло. Не бих да гледам како скупштина поново гори.

Али, опијени влашћу и новцем, дубоко заглибљени у бахатости и осионости, заокупљени вређањем и потцењивањем, напредњачки јуришници толико су заслепели да нису у стању да се сете каква је судбина крчага који иде по воду. На њиховој академији лекција о гледању унапред не постоји. Тријумф инстант културе: хоћу све, и хоћу сада. А онда да траје што дуже.

Тако је пропуштена прилика за велику катарзу овог друштва, за ублажавање погубних, али наметнутих подела и за подизање Гвоздене завесе која је развучена по Србији. Нема две Србије, испоставило се у тренуцима две велике трагедије.

Огромна већина грађана показала је не само солидарност и емпатију већ и жељу да се ствари нормализују. Док политичари повлаче Мажино линију, боље да размисле о малој Нини из Новог Сада која продајом крофни помаже лечењу свог оца. Хиљаде су сатима чекале у реду. То је Србија која је добила прилику да изађе из ћутања, да покаже људскост. То је и регион: крофне за Нининог тату продавале су се и у Ријеци.

Стоп насиљу је само поклич иза кога се крије много различитих надања. У солидарност, хуманост, комшилук... Свеће и цвеће пред школом „Владислав Рибникар” су епитафи нашем образовном систему, крофне су тужни симбол нашег здравства.

Власт се показала недорасла времену. Херметизована и импрегнирана каква јесте, узвратила је на општи вапај најгорим увредама. Може председник да свакодневно понавља колико је храбар и како се никога не боји, али његово тумачење храбрости је накарадно. Храброст је мирно саслушати друге, размислити о добијеним порукама, направити компромисе. Неко ко није спреман на уступке – од којих би и сам имао користи – није талентован за политику, шта год о себи мислио.

У тренуцима кризе, а Србија је недвосмислено у друштвеној кризи, паметније је чути критичаре него лакеје око себе, који – махом из својих калкулантских разлога – знају шта ће годити ушима шефа. Бекство од стварности је азил кукавичлука, а не храбар разум који се од лидера очекује.

Пали сте, господо, на испиту, али то не желите да чујете. И даље се бодрите лажним испитивањима јавног мњења која показују резултат који је наручен. Док је свакоме јасно да је у времену од трећег маја рејтинг председника и СНС-а пао, Вучић прича како је добио 100.000–200.000 нових присталица.

Орбита власти једноставно одбија и да размишља о томе зашто сваки пети напредњак подржава протест „Србија против насиља”. Није то политички, већ људски став, али како разумети човека када се он посматра искључиво као шрафић бирачке машине, као статистички број, а не као грађанин са својим обавезама и правима.

Удаљавање од стварности је опасно. Живети у облацима подразума, пад без амортизера. А онда знају да прораде најгори и најсебичнији инстинкти.

Оно што је у свему још озбиљније је да властодршци показују симптом да заиста верују у оно што говоре. Отуда тај непатворени омраз према свима „другима”. Онима који се намах дисквалификују као недовољно обавештени, па и глупи, пошто не разумеју да је отаџбина у опасности. Застраши па владај.

Много су заглибили у еркондишнираном обору самољубља у који су се затворили. Сами су себи поставили амове на очи, док дрско преко својих медијских послушника шире наратив о сопственом визионарству. Мисле да су ексклузивни власници свих истина па себи не желе – или не могу – да признају да је истина као вода: свуда стигне. Пре или касније.

Што касније, самозаварава се власт рачунајући да ће незадовољство временом окопнити, да ће се народ као и толико пута до сада анестезирати и послати у апатију из које ће га, кад затреба, извлачити аутобусима, сендвичима и киселом водом. Може и уз нешто кеша.

Трагедије које су задесиле Србију показале су да сурове истине не могу да се сакрију. Оне су као скенер који оголи и разобличи стварност. Па потом мобилишу. На путу им се као препрека нађу искључиво они који би да нагазним минама покрију терен којим се истина креће.

Протести губе на масовности. Све је очекивано. Али, власт би јако погрешила уколико се одлучи да отвори флашу шампањца и прослави што се све свело на „шачице шетача”. Није све у омиљеној председниковој дисциплини – нумерологији.

Ови протести су, за разлику од претходних, коначно мотивисали младе, исте оне за које се говорило да су аполитични, прагматски усмерени, егоистични, јер их, сем сопствене судбине, друштво као целина не занима. То је генерација која је ретко излазила на изборе, још ређе на демонстрације. Студенти и ђаци сада су се масовно ангажовали.

Велики део Србије, онај чије се расположења не налази у испитивањима режимских анкетара, дубоко је разочаран што власт није положила испит моралне зрелости, што и даље покушава да мање или више притајена огорчења камуфлира грађевинско-пропагандним заобилазницама. Поново покушава да купује време одлажући изборе све у нади да ће се заборавити. Неће.

Ови протести одлазе на годишњи одмор остављајући на социјалном ткиву племенити траг каквог одавно није било. Нема те естетске хирургије која ће га отклонити.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa