Бранећи истину најбоље чувамо образ и Србију

Наслушали смо се великих прича о одбрани Србије, правди и неправди, моралу и неморалу, болести и здрављу, закону и безакоњу, али врло мало о истини – овако је посланик СПС-а, хирург светског гласа и директор КБЦ „Др Драгиша Мишовић – Дедиње”, Владимир Ђукић, сумирао маратонску расправу у Скупштини Србије поводом два масовна убиства. У својој дискусији бранио је, како је рекао, право на истину, јер „бранећи истину најбоље ћемо сачувати свој образ и Србију и све у шта се заклињемо”.

Казали сте да је дискусија ваш „допринос парламентарној борби против самопрокламованих власника права на истину који потцењују свој народ”, ко су они и како потцењују народ?

Говорио сам о квазиелити, о умишљеним људима који због своје интелектуалне омеђености, без идеја и креативности, желе да то мало знања што поседују промовишу у планетарну вредност, али коју ми, обични грађани, на њихово разочарање, не можемо и нећемо да разумемо и позлатимо. Они су арогантни, без емпатије, али истрајавају у свом малограђанском презиру према свему што је различито, не схватајући да је то једноумље управо супротно појму интелектуалца. Термин програмирани мозгови је врло прикладан за тај профил људи, који, уоасталом, често немају високо образовање, немају диплому, али мисле да их, уместо тога, квалификује то што су урбани, носе ранац, патике, флашицу воде и презиру све што је обично.

Учествовали сте у збрињавању тешко повређених у два масовна злочина која су била повод за седницу, колико је то утицало на ваш доживљај свега што се у расправи чуло?

Туга, бол и непребол због трагедија у „Рибникару”, Дубони и Малом Орашју трајно су обележили животе свих нас, а у историји ове напаћене земље остаће забележени као најцрњи дани. Као ратни хирург и дугогодишњи директор Ургентног центра КЦ Србије био сам актер и невољни сведок многих драматичних ситуација које су тако виолентно мењале људске судбине. Нема људских трагедија мањих и већих. Ипак, масовно убиство деце, које је починио њихов вршњак, незабележено у свету, јесте нешто што шокира и паралише читаво друштво и натера на најозбиљније преиспитивање свакога од нас понаособ. Тако смо схватили и скупштинску расправу, а не да као Понтије Пилат од свега перемо руке и свалимо кривицу на појединце и ове две трагедије искористимо за страначку промоцију.

Мислите ли да је расправа допринела смањењу тензија...

Тензије су генерисали лидери прозападне опозиције, политичари бивше власти, који су се сакрили иза назива протеста „Србија против насиља”. Стварни циљ протеста се врло брзо јасно артикулисао кроз јасан захтев за промену власти без избора. Тражи се оставка Александра Вучића, кога је пре само нешто више од годину дана народ изабрао са 2,25 милиона гласова у првом кругу. Грађани су стварни циљ протеста прозрели и подршка јењава. Деца су заборављена, а политички циљеви су постали доминантни. Покушај радикализације протеста и ултимативни захтеви тешко да представљају покушај смањења тензија. Напротив, они су покушај оживљавања протеста. Потребно је да се политичка борба врати тако где јој је и место – у Народну скупштину.

Рекли сте да ћете бранити право на другачије мишљење, имате ли утисак да је код нас, и у друштву и у парламенту, проблем да свако изнесе своје мишљење, а да га нека од страна не постави на стуб срама?

Ја заступам приступ политичком дијалогу који је најлепше дефинисао Волтер: „Не слажем се ни са једном речју коју сте изговорили, али ћу до смрти бранити ваше право да је изговорите.” Зашто данас нема квалитетног политичког дијалога и консензуса око виталних националних интереса, као што је криза на Косову и Метохији, мени као грађанину ове земље није јасно. Зашто нема интелектуалне медијације у Србији? Зашто се мислећи људи боје јавно изнете речи? Не разумем то. Ушанчени у своје позиције, ми се не чујемо и ратујемо у неким виртуелним, паралелним световима, не гледајући се. То је опасно. Правимо се да креирањем паралелних светова помажемо Србији. Не сме човек да похвали „Београд на води”, одмах је антилегалиста због рушења три бараке у Савамали. Болнички центри као да су самоникли, а да је ауто-путеве донела рода. Само негативно, само никад горе, то у једном делу медијског простора једино успева, као коров. У супротном, бићете жртва најгорих увреда с лажних профила на друштвеним мрежама. Зато увођење термина улице и таквог силеџијског понашања не прихватам тамо где му није место. Блокада виталних саобраћајница, мостова, перформанси у скупштинској дворани и естрадизација политичке сцене вратиће се протагонистима као бумеранг. Шта је циљ блокада и покушаја заустављања Србије? Ако је циљ промена власти, морају да схвате да су избори једина могућност за то.

У дискусији сте поставили питање – „да ли је стварно мета Бата Гашић или је циљ дестабилизација Србије и смена власти”, али нисмо чули одговор...

Наравно да нема никакве објективне одговорности, нити разлога за смену Бате Гашића, иза чијег рада стоје озбиљни и непорециви резултати. Безбедност и сигурност у условима глобалне кризе поверења, рата у Украјини, опасности од терористичких аката милитантних исламиста, проблема с мигрантима, у Србији су веома добри. Смртност у саобраћају је преполовљена, нарко-картели су обезглављени, а општи криминал је у паду. Да ли у томе има и мале заслуге министра? Да, има и зато је идеја о његовој смени била лоша. Зашто да се мења човек који успешно ради свој посао? Не сећам се да су Французи у парламенту разговарали три недеље о смени министра полиције, после озбиљног повода и хаоса на улицама. О оставци Макрона да и не говоримо. Да ли анимозитет према једној политичкој странци може и сме да буде аргумент за смену Бате Гашића? Не бих рекао.

Ничега се нису одрекли зарад других, чак ни места у градском превозу

Позвали сте на крају све посланике да следеће недеље дају крв, пошто је лети несташица, да би се, како сте рекли, показало бар мало људскости и заједништва, очекујете ли да ће се одазвати?

Давалаштво крви, као и програм донације органа, морају бити високи приоритет нашег здравственог система. Акција давања крви у скупштини показаће да ли смо заиста и колико емпатични, вољни да некоме спасемо живот. Декларативно, сви смо за то. Сад је прилика да заједно покажемо, не делећи се на власт и опозицију, да смо бољи људи од свих оних који друге оптужују за одсуство емпатије, а да сами никад ништа нису учинили за друге. Ничега се нису одрекли зарад некога коме треба помоћ, чак ни места у градском превозу.