Сисијева деценија у којој је пропадао Египат

Десет година откако је у крвавом војном удару преузео власт, Абдел Фатах ел Сиси створио је Египат у којем је опасно супротставити се његовој ауторитарној владавини.

Генерал који је предводио пуч у којем је оборена власт првог слободно изабраног председника Мухамеда Мурсија прекинуо је сва надања која је понудило Арапско пролеће, а репресивна власт пропраћена колапсом економије укида веру у будућност.

Током дуге историје савременог Египта године од 2011. до 2013. представљале су изузетак од правила. Све од обарања монархије 1952, седам деценија земљом су управљали искључиво војници: Гамал Абдел Насер, Анвар ел Садат, Мухамед Мубарак.

Арапско пролеће наговестило је крај овог лука. Мурси је био цивил близак Муслиманској браћи, најстаријој умереноисламистичкој организацији Блиског истока, која је на изборима добила огромну подршку народа. Подржавали су га Турска и Катар, али не и Саудијска Арабија, Емирати, Кувајт и САД – који су сви страховали од таласа „политичког ислама”.

После организованог митинга на којем су људи исказали незадовољство привредном ситуацијом, војска је влади 2013. поставила ултиматум да „разреши разлике” с демонстрантима, иако је свима било јасно да Мурси није могао да побољша економске прилике за две године мандата.

Сиси је 3. јула те 2013. године, уз подршку армије и делова политичке елите, извршио државни удар, суспендовао Устав, похапсио хиљаде присталица Браће, укључујући и Мурсија, који је умро 2019. током суђења. У првим сукобима присталица две опције страдало је око 1.150 особа, а 4.000 је повређено. Медији, одмах стављени под контролу режима, говорили су о „револуцији”.

Прави масакр Мурсијевих присталица уследио је 14. августа. Браћа су говорила да је убијено 2.600 чланова њихове организације. „Хјуман рајтс воч” је број свео на 900, али је то описао као „једно од највећих убистава демонстраната у једном дану у новијој историји”.

Арапски свет, с изузетком Катара и Туниса, благонаклоно је гледао на промену у Каиру. Американци су индикативно избегавали да говоре о „удару”, иако је председник Барак Обама изјавио да је „дубоко забринут”.

Сисијева владавина носи све инсигније претходних војних диктатора, али је обележена и неким важним променама. Оружане снаге, деценијама моћан и релативно независан део структуре власти, изгубиле су важност. Сиси је, не обазирући се на законе, успео да изротира команданте на разним нивоима, некад муњевито.

Заузврат, официрима је допуштено да уђу у економију. Војска контролише готово све важне секторе привреде. Једина ствар у којој војска није ангажована је стварна одбрана Сисијевог царства. Генерал је научио лекције чувања власти, али не и модернизације армије чији су се војници срамно предавали током недавног удара у Судану.

Није успео да реши егзистенцијални проблем настао градњом Велике бране у Етиопији, па недостатак договора о подели воде Нила прети милионима египатских сељака. Али, Сисија то није спречило да покрене фараонске мегапројекте због којих је спољни дуг експлодирао, а Египћани немају никакве користи од њих. За нови административни центар земље, у пустињи надомак Каира, предвиђено је улагање од 59 милијарди долара. Споменик Сисијевој владавини претворио се у симбол расипања и лошег планирања.

Макроекономска ситуација никад није била лошија. Дуг према иностранству премашио је 162 милијарде долара. Најуносније делатности су продате како би се финансирала дужничка криза. Реалне зараде су у паду због инфлације од 33 одсто. Критичари су Сисијеву политику назвали „ратом против сиротиње”, али док средња класа нестаје и виша средња класа такође трпи. Лекари масовно напуштају земљу.

Неистомишљеници се хапсе и затварају потврђујући да је западна реторика о људским правима само део њихове експанзионистичке политике те су спремни да зарад својих интереса толеришу и најгору репресију. Не случајно, Сиси је био „омиљени диктатор” Доналда Трампа.

Стиснуто између домаћег колапса, регионалних сила које би да купе део по део Египта и западних моћника чији је интерес за демократизацију и људска права раван нули, 108 милиона Египћана има веома мало наде, уколико она уопште постоји. Прозор за стварну стабилност се затвара, ако већ није затворен.