И Харвард стрепи од вештачке интелигенције

Употреба вештачке интелигенције јесте фасцинантна, сигурно ће бити великих промена у образовању и ми на Харварду доста размишљамо на тему „ChatGPT”, јер не можемо то да игноришемо. Студенти дефинитивно користе ВИ у програмирању, али на америчким универзитетима и посебно на Харварду постоји код части и потпуно поверење да студент неће чак ни када ради испит код куће да преписује и вара. Дешавало се да некада неког ухватимо, али већини студената је част да буду на Харварду и нико неће ризиковати да ту шансу прокоцка. То је и највећа разлика у односу на наш систем: није поента у бубању, већ да се млади људи заинтересују да науче да размишљају, да постигну нешто у животу. Ништа ми не значи да запамте формулу напамет, могу да је нађу у књизи, ја сам на свом курсу рекао студентима да могу да користе било који онлајн извор, каже на почетку разговора за „Политику” проф. др Марко Лончар са Факултета техничких и примењених наука Универзитета Харвард.

Др Лончару је ове недеље у САНУ уручена награда Фондације „Проф. др Марко В. Јарић” за 2019. годину, што раније није било могуће због пандемије ковида 19. Ова награда, која се у медијима назива и „Српски Нобел за физику”, додељује се већ пуних 25 година за изузетне резултате. Према одлуци жирија др Лончар ју је више него заслужио за доприносе у области нанофотонике, примењене физике и интегрисане оптике.

Нисмо могли а да не питамо професора да ли зна да је у Београду ове године примљен један бруцош на физици и шта саветује – како попунити клупе на факултетима природних наука. Одговор нас је мало изненадио:

– Ми имамо сличан проблем на Харварду, јер се ту долази због права и медицине и боримо се за студенте који би да постану инжењери, и то инжењери електротехнике. Зато сам мој курс прилагодио да буде практичан, да буде више лабораторијских вежби, да раде пројекте. Мој савет српским колегама јесте да се реформишу студије, да буде више праксе. Не мора баш све да се научи, увек могу књигу да отворе ако им затреба нека формула.

Свој пут до Харварда описује као комбинацију генетике, памети, среће и подршке породице и професора. Детињство је провео гледајући оца, инжењера електротехнике, који је радио у војсци, како стално нешто поправља. Кренуо је татиним стопама, али је на крају одабрао свој пут. Каже да су пресудан утицај имали фантастични професори математике и физике, прво у Основној школи „Светозар Милетић” у Земуну, коју је завршио као ђак генерације, а потом и у Математичкој гимназији на програмерском смеру у време када су компјутери били реткост и папрено коштали.

– Физика ме занимала, али сам уписао електронику на Електротехничком факултету. По завршетку студија сам аплицирао за Америку јер код нас готово ништа нисам могао експериментално да радим, нека истраживања су врло скупа и тако сам стигао 1997. до Кал тека и професора Ћука. Али стара љубав заборава нема и вратио сам се физици – прича овај харвардски професор.

Први шок је био када је схватио колико је невероватно теоријски поткован у односу на америчке колеге, али пракса је била слаба тачка, због недостатка опреме и материјала на факултетима у Србији у то време поготову.

– Брзо се човек навикне на боље. Ту сам завршило и докторат. После шест година у Лос Анђелесу преселио сам се у Бостон, најевропски амерички град и кренуо на постдокторске студије на Харварду. У САД није уобичајено да студент који „изучи занат” на једном универзитету ту и остане, гледају да доводе професоре који доносе нешто ново, али ето ја сам остао и данас имам своју катедру и предајем основе електротехнике – прича професор и додаје да је на постдокторским студијама тренутно један студент из наше земље. Колико му је познато, на Харварду је једини професор из Србије, али има колегу из наших крајева на МИТ.

Углавном су ми пријатељи родитељи моје деце, каже и додаје да се доста његових пријатеља из Математичке гимназије преселило у Америку и настанило у истом предграђу у којем и он живи са супругом Евелин, коју је упознао у Лос Анђелесу. Данас су у истој улици куће осам ђака Математичке гимназије, тако да се сви лепо друже, као и њихова деца.

Остати или отићи – питамо га на крају. То је све индивидуално, одговара. – Ја сам увек замишљао да ћу да се вратим негде у Европу, али у Америци су ресурси за бављење науком заиста велики. Можда се вратим кад се пензионишем, ако се то икада догоди – каже кроз осмех.

Било је ту још много тога да се каже и пита, али је професор морао назад у Бостон, уз обећање да ће се брзо вратити у Београд. Чекало га је и предавање нашим студентима електротехнике, међу којима ће можда пронаћи неког будућег колегу на Харварду. У ходницима САНУ остале су речи др Александра Богојевића, директора Института за физику, иначе институције која је покровитељ ове награде: „Ми смо мала земља са високим процентом успешних људи у научној дијаспори, нема особе која није чула за Теслу или Пупина. А др Марко Лончар је још један доказ да Србији добро иде физика”.

Антрфиле

Импресивна биографија

Др Лончар је после Математичке гимназије завршио Електротехнички факултету у Београду, а потом докторирао на Калифорнијском институту за технологију на теми ласера и таласовода на бази фотонских кристала. Постдокторске студије је завршио на Харварду, где је постао доцент, па ванредни и редовни професор, да би 2012. био унапређен у професора са катедром. Данас је један од водећих светских стручњака у нанофотоници и нанотехнологији, а посебно су запажена његова достигнућа у нанофабрикацији дијаманата. Добитник је бројних награда, има више од 20 патената и аутор је импресивног броја радова који се објављују у најутицајнијим научним часописима.

Антрфиле

Плави дијаманти најпопуларнији, розе најскупљи

Зашто од студената непрекидно добија награде за најинтересантнија предавања, показао је окупљенима у САНУ, где је говорио о томе зашто су дијаманти најбољи пријатељи физичара. Иако су у публици махом били академици, он је причао једноставно, да свако може да разуме, духовито комбинујући слике, цитате и примерке вештачких дијаманата које је из Америке донео у коферчићу. Сазнали смо од чега се састоје дијаманти, зашто имају боју, да су плави најпопуларнији, жути најјефтинији, а да су розе ретки и зато и скупи. Уз уобичајену причу о томе како је дијамант најтврђи минерал у природи који се користи за бушење, сечење и брушење, могли смо, рецимо, користећи само топлоту свог тела да дијамантом сечемо лед у чаши…