Удахнула живот Новом Београду

Са прага Хемијског факултета, који је намеравала да упише, Веру Пауновић, 1945. године вратио је будући супруг Милан. Он је проценио да је његова вереница, са којом је службовао у банци, рођена за архитектуру. И није се преварио. Гимназијалка, која је волела хемију, изневерила је само професорку, код које је бриљирала у извођењу експеримената, али је зато обрадовала Београд.

Архитекта Вера Пауновић у урбанистичку историју престонице уписала се као изузетан стручњак. Удахнула је, са колегама, живот Новом Београду. На Архитектонском факултету дипломирала је 1951. године, професор јој је био Никола Добровић. У исто време студирала је и историју уметности.

– Две године сам радила и студирала, а онда ме је на рапорт позвала комесарка Ђела, страх и трепет у фирми. Мислила сам да ми следи неки укор, а она, „партизанским” гласом каже: „Нама твоја архитектура не треба. Знамо да посао радиш добро. Решили смо да ти дамо стипендију.” И од страшне Ђеле мени стиже спас. Стипендија је вредела, колико и плата – присећа се.

Подршку је имала од свог изабраника, који је такође паралелно студирао Правни и Факултет музичке уметности. Можда су жеђ за знањем, подршка породице и бритак ум оснажили ову жену, па је елан, ведар дух и одлично здравље сачувала читав век.

Вера је седмог јула прославила 100. рођендан. Славље је уприличила њена породица, а придружили су се и пријатељи. Честитке и цвеће примила је од од колектива Урбанистичког завода Београд. За ову институцију веже је прегршт успомена, јер је ту провела скоро читав радни век, до пензије, 1985. године. А, сећа се, када је као студент на радним акцијама у песку цртала коцке и у њима солитере. Касније су тако геометри премерили терен 400 пута 400 метара за зграде. Занат је „пекла” као сарадник Милорада Мацуре, са њим је радила на пројектима Народне банке у Сомбору, зграду „Инфостана” у Змај Јовиној, па пројекат штампарије преко пута Новог гробља... У Урбанистички завод прелази 1959. године. Ту је била самостални урбаниста-пројектант за Нови Београд, руководилац Одељења за детаљно планирање, одговорни урбаниста у Одељењу за посебне задатке и руководилац Сектора за спровођење урбанистичких планова за Београд. Лични планерски печат дала је као урбаниста-пројектант новобеоградских блокова три, четири и пет, насеља Железник и Кумодраж.

– Поносна сам што смо стварали Нови Београд, а он пун ритова почео је да се гради на здравом делу земљишта ‒ на Тошином бунару, док је све друго насуто песком. Планиран је без гаража. Прва етажа била му је на коти 73, а Сава је на 71. Испод ауто-пута тече Мокролушки поток. Блокове један и два као експерименталне радио је Бранко Петричић, а ја блокове три и четири где је студентско насеље, и пет, где је равна хала, пројекат Злоковића. Градило се само за становање, а нове генерације тој спаваоници су уденуле душу. Први пут су у градњи коришћени префабриковани елементи. Они нису могли да издрже велике ширине, па су пројектовани стубови долазили насред собе. Петричић је то покушао да реши полицама. А како у то доба није било лако доћи до крова над главом, колеги који је имао и пса, али не и свој кутак, рекли смо: „Стан је по твојој мери, јер љубимца можеш да вежеш за стуб”, шаљиво каже Вера, и додаје да им је градилиште било изазов.

– Геодета је упао у жив песак, једва смо га спасли. Облетали смо стално терен, возили су ме и на мотору. Знала сам да одем због прозора, да проверим да ли се отвара прописно, да се из купатила не гледа у комшијски „атар”. Кад се гради, не сме да се загради. Нисам била за високе објекте – истиче архитекта, па наводи да када је направљен аеродром (1962), осмишљено је и насеље Ледине, а чистило се и „дивље” на левој обали Саве. И није ишло лако. Бранили су се житељи с Титовом сликом на грудима.

– Дошао ми је једном у канцеларију Ром, тражи одобрење да застакли терасу. Није дозвољено, али одем да погледам. Кад тамо, кревети и у кухињи, нема се куд, њих 17 и ја аминујем. Даровао ми је јабуке у марами – памти Вера, јер је ово пример да је завод свима био отворен за савет.

После земљотреса у Скопљу кројили су планове за два насеља, и индустријску зону у Приштини, одлазили и у Призрен, на терен авионом, једном их пилот спустио у блато ‒ сада је то анегдота. Сећа се и да су седмично представници завода долазила на Градски колегијум. Изнет је проблем „Митићеве рупе”.

– У њу се бацало ђубре. Предложим да се рупа затрпа и озелени. Тако је настао први парк на Славији – истиче наша саговорница.

Завод је улагао у кадар. Пауновићева је специјализирала 1970. у Паризу, као стипендиста француске владе, а на предлог директора завода Александра Ђорђевића. Однела је филм о Новом Београду, а Французи су међу насељима имали Кретеј налик Новом Београду. Памти пријем код Жака Ширака. Захваљујући струци обишла је свет.

– Важна је визура града. Код Теразијске терасе то се изгубило, а замишљено је да се широким степеницама спушта са терасе, и да поглед са ње „пуца” на Саву – каже она и упозорава да се у развоју престонице морају наћи решења по мери човека, да остане у аманет.