Животна битка с последицама бомбардовања

Источно Сарајево – Милан Зубић и Александар Пајић из Источног Сарајева годинама воде битку с тешком болешћу која је, према процени лекара, последица бомбардовања. Као војне старешине у протеклом рату, након што су НАТО снаге у августу и септембру 1995. године бомбардовале положаје Војске Републике Српске, једно време су провели у касарни у Јахоринском потоку. Наравно, тада нису ни слутили да ће, коју годину касније, дане проводити у болници, углавном у београдској Војномедицинској академији, за коју Милан каже да је здравствена установа у којој се захвалност лекарима не може понудити „у коверти”.

Ову двојицу младих људи, и један и други су ближе тридесетој него четрдесетој, није напустила нада и њихови другови из војске и школе, али јесу они који су били обавезни да им у невољи помогну, а то је власт Републике Српске. Милан, који више не прима терапију, јер се осећа добро, прича да је једанаест његових пријатеља подигло кредит и да су му новац за лечење донели у Београд. И Александар је до лекова, за које је било потребно издвојити и по неколико хиљада марака, најчешће долазио уз финансијску помоћ својих другова и пријатеља.

„Болест није више мој проблем јер мислим да сам је победио, али јесте чињеница што се сваког јутра будим без циља. Не радим, а оспорава ми се право на пензионисање из разлога што лечење није завршено. По тој логици, не могу да остварим пензију све док будем ишао на контроле, а карцином лимфних жлезда је болест која се мора контролисати најмање 20 година“, жали се Милан и напомиње да је ожењен и да има супругу и једно дете.

За разлику од њега, Александар је успео пре три године да оствариинвалидску пензију која износи 500 КМ и од које прехрањује своју породицу, супругу и ћерку која је пошла у први основне.Он каже да се тренутно осећа добро, мада му је извађена слезина и да и даље има проблема са тромбоцитима, али није, вели, за неке теже послове. За четири месеца, колико је боравио на ВМА, Александар је упознао много људи са подручја сарајевско-романијске регије и Добоја који се, такође, лече од последица осиромашеног уранијума.Неки од њих су, према његовим сазнањима, умрли, као и „већина припадника НАТО-а, Италијана који су заједно с нама боравили у Јахоринском потоку”. Оболео је, додаје Александар, и један број људи који су живели у непосредној близини касарне.

Званични подаци потврђују да је од последица бомбардовања умрло највише бивших становника општине Хаџићи који су се, након потписивања Дејтонског споразума, преселили на подручје Братунца. На тамошњем гробљу, у периоду од 1996. до 2.000 године, сахрањено је чак 400 људи, од којих је већина боловала од неке врсте карцинома.